Амерички председник доноси значајне промене

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 20. септембра – Председник Обама је нова појава на америчкој и глобалној политичкој сцени и очигледно је да је с њим спољна политика САД попримила нове тонове, каже у разговору за „Политику” Роберт Пренгер, члан Савета за спољнопилитичке односе, најутицајнијег форума који се у Америци, још од 1921, бави међународним односима.

Пренгер је својевремено био и заменик државног секретара за одбрану, као и функционер у Стејт департменту. Разговор о америчкој спољној политици започели смо питањем о њеној најактуелнијој промени.

Да ли је прошлонедељна објава председника Обаме о томе да Америка одустаје од ракетног штита у Европи изненађење или нешто што се могло очекивати?

После Обамине убедљиве изборне победе, осећао сам да ће план о ракетном штиту у Европи, који је још Реганова идеја, бити ревидиран и вероватно напуштен. Два подручја у којима две америчке партије имају сасвим опречне погледе на нуклеарно оружје, управо је ракетна одбрана. То има везе не само са стратешком стабилношћу, него и с доктрином нуклеарног одвраћања између САД и Совјетског Савеза, данас Русије, и важношћу могућности такозваног другог удара сваке стране.

Да ли је ова одлука донета из политичких или ширих геостратешких разлога, с обзиром на то да се Русија све време противила противракетној одбрани у Европи?

Обамина администрација и секретар одбране Гејтс, који је био на обе стране – с Бушом се залагао за ракетне системе у Чешкој и Пољској, а сада објашњава зашто од те идеје треба одустати – тврде да то није уступак Русима, него да се само мења фокус, да се систем прилагођава за ефикасније супротстављање иранским ракетама кратког и средњег домета, поготово на Блиском истоку. Они настоје да целу област изместе из идеолошког оквира и третирају је као искључиво војну. Али, несумњиво је да је ова одлука далекосежна и да се не тиче само Чешке и Пољске, Ирана и Русије, већ је реч о значајној промени америчке спољне политике у целини, с много ширим дометима од оних који се виде на први поглед.

По чему се, генерално, Обамина спољна политика разликује од оне коју је водио његов претходник?

За мене нема сумње да се сада више инсистира на дипломатији, чак и са земљама које је Бушова администрација била отписала као „непоћудне” и „царства зла” и заклете непријатеље САД, као што су Иран, Северна Кореја и неке друге... Оно што је најуочљивије јесте да постоји јасна разлика у тону између Обаме и Буша. Промењен је нагласак и то веома брзо. Без обзира на праве мотиве одустајања од ракетног штита, за свет је боље кад су односи између Америке и Русије добри, а то важи и за Балкан.

Шта би то могло да значи за Балкан?

То у овом моменту није сасвим јасно. Оно што се види то је континуитет: Конгрес је чак усвојио једну резолуцију у којој се каже да је Србији у Дејтонском споразуму начињено превише уступака. А кад је реч о вашој главној преокупацији, у шта спада Косово, и ту решење мора да се пронађе у некој врсти сарадње САД и Русије, изван Савета безбедности, јер у томе телу свако игра неку представу за глобални аудиторијум.

Како гледате на нови приступ Блиском истоку, где је Америка још у два рата, у Ираку и Авганистану, док главни проблем, израелско-палестински, још није решен, док су на другој нарасле регионалне амбиције Ирана?

(/slika2)Не бих рекао да се Обамина администрација комплетно прилагодила променама на Блиском истоку које је донела Бушова политика. Иран је велики добитник из рата који је Америка повела у Ираку: ми смо се ослободили Садама Хусеина, али смо добили ајатолахе. Не треба заборавити да је Иран трећа највећа нација у том подручју и да, због свог географског положаја, економске моћи и броја становника, себе сматра регионалном силом. Нисам сигуран да га и ми тако доживљавамо. Иран сада контролише унутрашњу политику у Ираку, он је на северној граници са Израелом преко Хезболаха, има растући утицај међу радикалним Палестинцима у Гази, а оно што се сада догађа јесте ескалација веома опасне конфронтације између њега и Израела.

Опасна зато што обе стране рачунају на нуклеарно оружје. Иран га жели јер му даје статус и моћ.

Шта би се променило ако би Иран заиста постао и нуклеарно наоружана сила?

Створила би се ситуација слична оној која је настала када је и Русија направила атомску бомбу, када је председник Ајзенхауер дао чувену изјаву: „Свет се променио пред нашим очима”.

Слично би се догодило и на Блиском истоку. Америка годинама жмури пред чињеницом да је Израел нуклеарно наоружан, док је Иран изгледа чврсто одлучио да развије своје нуклеарне могућности. Велико је питање да ли то можемо да спречимо. Због тога мислим да Блиски исток треба да третирамо на сасвим другачији начин – као регион с две нуклеарне силе, слично као што третирамо Јужну Азију, где су нуклеарно наоружани и Индија и Пакистан, два историјска непријатеља која су водила три рата, али ниједан откако су стекли нуклеарне арсенале.

На међународној сцени данас је нова сила, Кина. Колико је онај важан фактор за америчку спољну политику?

Као ни Русија, ни Кина данас није амерички непријатељ, али је без сумње потенцијални противник. За САД, рекао бих, постоје две Кине: једна са Шангајем и свим другим примерима њене економске развијености, а друга с Кинеском комунистичком партијом и њеним апаратом, оружаним снагама и осталим. Сигурно је да наши економски односи постају све интензивнији, Кина је у томе већ надмашила Јапан.