ДУШАН МИХАЈЛОВИЋ

Мафија представља најопасни вид криминала јер је организована криминална делатност која подразумева, не само строга правила унутар групе, већ и сарадњу са структурама власти укључујући политику, структуре безбедности и правосуђе. Неразумевање феномена мафије у нас је логична последица две чињенице. Прва је, ми до скора, до пре петнаестак година, и нисмо имали никаква искуства с мафијом јер код нас није ни постојала. Друга је то што је и наша мафија аутентична појава која није забележена у другим државама. Зато вреди знати откуда мафија у нас и шта је то наше, посебно, искуство.

Треба поћи од тога да је Србија прошла у протеклих непуне две деценије кроз сва зла која познаје савремени свет. Ниједно нас није обишло. Од распада заједничке државе, крвавог рата с дојучерашњом браћом, изолације и међународних санкција, хиперинфлације и економског хаоса, преко рата с најмоћнијим земљама света и НАТО бомби, до распада свих вредности и оне најстрашније јеврејске клетве: "Дабогда имао, па немао!" Све набројано, појединачно чак, било би довољно за бујање криминала свих појава и врста.

Тако је било. Рат, уз хероје, доноси и ратне профитере који, док наивна деца гину, згрћу паре на трговини оружјем, нафтом, цигаретама и храном између зараћених страна. Уз то иде и употреба криминалаца и сарадника служби безбедности, читај: професионалних убица, али до тада само припадника тзв екстремне емиграције по свету.

И онда државни врх доноси кључну одлуку. У условима међународних санкција организује се државно кријумчарење дувана и друге акцизне робе, као и ненаменско трошење прихода од царина, све у сврху финансирања државних потреба. Тај државни, југословенски, посао организују и штите службе безбедности, док оперативу добијају криминалци проверени у патриотским улогама широм ратишта у бившој СФРЈ. У почетку тај посао је заиста државни. Али убрзо расту апетити главних учесника посла, почињу и обрачуни међу њима а све већи део новца иде у приватне џепове уместо за државне потребе. Живот губи и тадашњи заменик министра унутрашњих послова Радомир Стојичић Баџа. Ствара се пребогата и моћна криминална скупина под заштитом појединаца из самог државног врха.

Завршни чин у овој трагедији представљају политичка убиства, која за наручиоце обављају већ формирани криминални кланови. Потом, брзо схватају, да ако "убијају за државу", могу и за себе. Започиње серија међусобних зверских обрачуна у којима побеђује "земунски клан" који је био најближе службама безбедности и коме се приклања командант ЈСО, јединице специјалаца који су имали статус "државе у држави".

Демократске промене 5. октобра 2000. не представљају посебан проблем за њих. Схватајући да су Милошевићу дани одбројани, они хватају везе с тадашњом опозицијом и поред ситних "услуга" имају и одређену употребну "вредност" у самом петоотобарском преврату.

У тренутку доласка владе премијера Ђинђића мафија је у свему јача од државе. Материјално, у опреми, и посебно по утицају на медије и многе политичке и државне струкуре, много је снажнија од полиције која треба да јој стане на пут. Ипак, та и таква полиција почиње да гони мафију која и даље убија и отима људе по Србији.

Хапшење и испорука Милошевића представља почетак раскола у владајућој коалицији, што мафија вешто користи. Сви који су до тада добровољно "певали" у истрази да би олакшали душу и поправили себи положај, мислећи да се старо никада неће вратити, заћутали су и променили став. Посебне муке настају после хапшења Спасојевића и екипе због отмице Мишковића. Још није одговорено на кључно питање: ко их је и зашто пустио из затвора и тиме задао полицији највећи ударац у борби против мафије.

Бивши министар унутрашњих послова