DUŠAN MIHAJLOVIĆ

Mafija predstavlja najopasni vid kriminala jer je organizovana kriminalna delatnost koja podrazumeva, ne samo stroga pravila unutar grupe, već i saradnju sa strukturama vlasti uključujući politiku, strukture bezbednosti i pravosuđe. Nerazumevanje fenomena mafije u nas je logična posledica dve činjenice. Prva je, mi do skora, do pre petnaestak godina, i nismo imali nikakva iskustva s mafijom jer kod nas nije ni postojala. Druga je to što je i naša mafija autentična pojava koja nije zabeležena u drugim državama. Zato vredi znati otkuda mafija u nas i šta je to naše, posebno, iskustvo.

Treba poći od toga da je Srbija prošla u proteklih nepune dve decenije kroz sva zla koja poznaje savremeni svet. Nijedno nas nije obišlo. Od raspada zajedničke države, krvavog rata s dojučerašnjom braćom, izolacije i međunarodnih sankcija, hiperinflacije i ekonomskog haosa, preko rata s najmoćnijim zemljama sveta i NATO bombi, do raspada svih vrednosti i one najstrašnije jevrejske kletve: "Dabogda imao, pa nemao!" Sve nabrojano, pojedinačno čak, bilo bi dovoljno za bujanje kriminala svih pojava i vrsta.

Tako je bilo. Rat, uz heroje, donosi i ratne profitere koji, dok naivna deca ginu, zgrću pare na trgovini oružjem, naftom, cigaretama i hranom između zaraćenih strana. Uz to ide i upotreba kriminalaca i saradnika službi bezbednosti, čitaj: profesionalnih ubica, ali do tada samo pripadnika tzv ekstremne emigracije po svetu.

I onda državni vrh donosi ključnu odluku. U uslovima međunarodnih sankcija organizuje se državno krijumčarenje duvana i druge akcizne robe, kao i nenamensko trošenje prihoda od carina, sve u svrhu finansiranja državnih potreba. Taj državni, jugoslovenski, posao organizuju i štite službe bezbednosti, dok operativu dobijaju kriminalci provereni u patriotskim ulogama širom ratišta u bivšoj SFRJ. U početku taj posao je zaista državni. Ali ubrzo rastu apetiti glavnih učesnika posla, počinju i obračuni među njima a sve veći deo novca ide u privatne džepove umesto za državne potrebe. Život gubi i tadašnji zamenik ministra unutrašnjih poslova Radomir Stojičić Badža. Stvara se prebogata i moćna kriminalna skupina pod zaštitom pojedinaca iz samog državnog vrha.

Završni čin u ovoj tragediji predstavljaju politička ubistva, koja za naručioce obavljaju već formirani kriminalni klanovi. Potom, brzo shvataju, da ako "ubijaju za državu", mogu i za sebe. Započinje serija međusobnih zverskih obračuna u kojima pobeđuje "zemunski klan" koji je bio najbliže službama bezbednosti i kome se priklanja komandant JSO, jedinice specijalaca koji su imali status "države u državi".

Demokratske promene 5. oktobra 2000. ne predstavljaju poseban problem za njih. Shvatajući da su Miloševiću dani odbrojani, oni hvataju veze s tadašnjom opozicijom i pored sitnih "usluga" imaju i određenu upotrebnu "vrednost" u samom petootobarskom prevratu.

U trenutku dolaska vlade premijera Đinđića mafija je u svemu jača od države. Materijalno, u opremi, i posebno po uticaju na medije i mnoge političke i državne strukure, mnogo je snažnija od policije koja treba da joj stane na put. Ipak, ta i takva policija počinje da goni mafiju koja i dalje ubija i otima ljude po Srbiji.

Hapšenje i isporuka Miloševića predstavlja početak raskola u vladajućoj koaliciji, što mafija vešto koristi. Svi koji su do tada dobrovoljno "pevali" u istrazi da bi olakšali dušu i popravili sebi položaj, misleći da se staro nikada neće vratiti, zaćutali su i promenili stav. Posebne muke nastaju posle hapšenja Spasojevića i ekipe zbog otmice Miškovića. Još nije odgovoreno na ključno pitanje: ko ih je i zašto pustio iz zatvora i time zadao policiji najveći udarac u borbi protiv mafije.

Bivši ministar unutrašnjih poslova