Ко је јачи: држава или екстремисти

Брутални напади на четворицу странаца у Београду, у десетак дана, као и отказивање најављене и одобрене Поворке поноса због претњи екстремних десничарских организација, у жижу интересовања јавности избацили су питање може ли држава да се супротстави насилницима и осигура безбедан живот својим грађанима.

Док министри и други функционери тврде да отказивање недељне Поворке поноса није пораз државе, а организације које су се скупу противиле (крајем 2005. године МУП их је окарактерисао као „клерофашистичке”) исту ствар представљају као „прву победу над репресијом Тадић – Дачић”, део јавности у Србији не може да схвати како то држава, признајући да некоме не може да гарантује безбедност, није изгубила од десничарских екстремиста, а истовремено не жели да прихвати ни да су ови други победили.

Државни представници понављају да би пораз био да су дозволили одржавање Поворке поноса на Платоу испред Филозофског факултета, без могућности да гарантују безбедност њеним учесницима. Организације попут „Образа” и „Покрета 1389”, чији су чланови у недељу хапшени, Јелена Триван, портпарол ДС-а, јуче је у изјави за Би-Би-Си назвала „маргиналним групама”.

За социолога Срећка Михаиловића то је очигледан пример контрадикторности и конфузије у владајућим структурама. „Шта онда да очекујемо у борби са организованим криминалом, ако не могу да се обрачунају са тим, како кажу, ефемерним групама”, каже Михаиловић за „Политику”. Он оцењује да се не може говорити о „маргиналним групама”, јер су оне „наслоњене” на одређене друштвене институције, као што су поједине странке, Црква…

Михаиловић мисли да се уопште не може говорити о томе да је неко победио, али да је јавност коначно стекла увид у политичку структуру моћи у Србији. „Видели смо ’проевропски’ део цивилног друштва који је прилично немоћан, и други део цивилног друштва, који је ’конзервативан’, ’ксенофобичан’, ’ултрадесничарски’, и који је веома моћан. Видели смо и немоћ државе, немуште политичаре који не знају како да се одреде и понашају се двојако. Хтели су и јаре и паре, али у овом случају не може да се седи на две столице”, каже он.

Адвокат Божо Прелевић се, међутим, не слаже са оценама да је „држава поражена”, а своје мишљење поткрепљује аргументацијом која се може чути и од државних званичника, да би „полупани град и поломљене главе учесника Поворке поноса били пораз”. Он, такође, верује да, упркос забрињавајућим подацима о безбедности у Београду, не треба ићи за сензацијама, јер у жижу интересовања углавном долазе само екстремни случајеви.

„Заблуда је да је Београд град отвореног срца, јер би то значило да су ове странце, вероватно, тукли отвореног срца. Али није тачно и да је Београд небезбедан град. Ево, ако нисте знали, истог дана кад су у Београду претучени они француски навијачи, и у Швајцарској је избила масовна туча између италијанских и швајцарских навијача”, додаје Прелевић.

Он каже да држава мора да, у складу са законом, предузме акцију против екстремистичких организација и „да забрани оне којe су регистрованe, ако за то постоји основ”. Оцењујући да свака озбиљна полиција у таквим групама мора да има „своје људе”, Прелевић додаје да полиција мора да зна „ко их финансира, ко пилотира, са ким су повезани, са којим странкама и са којим институцијама које чак и држава финансира... Мислим да наша полиција то наслућује, кад је реч о овим организацијама”.

И Прелевић и Михаиловић се слажу да део одговорности сносе и организатори Поворке поноса. Прелевић верује да њихов циљ није био само промоција људских права већ и одређена врста афирмације кроз провокацију коју су екстремисти желели да спрече по сваку цену. „Истовремено, не мислим да је Ушће периферија града, и да је требало да пристану на то да скуп буде премештен”, каже он. Михаиловић проблем види у дози сујете организатора поворке, због које нису желели да преместе скуп на друго место, па су отказивањем скупа допринели томе да ултрадесничари то схвате као своју победу.

М. Р. Петровић

-------------------------------------------------

Насилници у предности

Пре нешто више од годину дана присталице екстремних организација које су сада желеле да спрече одржавање Поворке поноса почеле су протест због хапшења Радована Караџића и његовог пребацивања у Хаг. Након првих демонстрација, кад је погинуо Ранко Панић, уследиле су свакодневне протестне шетње групице од не више од 30 демонстраната, због чега је често саобраћај у Београду био блокиран у поподневним сатима. Њихове скупове и шетње редовно је обезбеђивала полиција, која сад, због претњи тих истих људи, није могла да гарантује одржавање скупа који би трајао свега пар сати. Толико би био ометан и саобраћај у само једној улици у центру града.