Лакше до потписа подршке него до гласова

Руководећи се мотом "важно је учествовати" кандидат коалиције Народне сељачке странке и Уједињене сељачке странке Маријан Ристичевић по трећи пут ће се наћи на бирачком листићу за председничке изборе. "Смисао постојања партија је учешће на изборима, а странке које то не чине треба брисати из регистра. Наша кампања посвећена је селу и пољопривреди, а нико не би дао простора томе да није избора", каже Ристичевић за "Политику" образлажући свој мотив за поновно укључивање у председничку трку. То га је, каже, "преломило" јер је, како тврди, овај пут покушао да избегне учешће на изборима због здравствених проблема, али су у странци ипак инсистирали да се кандидује.

Директор Центра за проучавање алтернатива Милан Николић оцењује да Ристичевић има неостварив сан – да окупи све сељаке и да они гласају за једну, "своју" партију која би заступала искључиво интересе сељака. "Историјски гледано сељаци никада нису били окупљени око једне партије, они гласају за све", каже Николић. Он истиче да Ристичевића поред тога за учешће на изборима мотивише и жеља да се повремено појављује у јавности, а председничка трка је права прилика за то.

За разлику од Ристичевића други председнички кандидати из редова оних, који по свим истраживањима јавног мњења слове за аутсајдере, први пут ће се опробати у том послу. Њихови мотиви су различити, а сви тврде да то свакако није новац. Међутим, за бирача са просечним примањима сума коју ће учесник избора добити никако није занемарљива. Наиме, сваком председничком кандидату припада по 120.000 евра. Од те суме у старту на оверу прикупљених потписа (уколико их је 10.000, што је законски минимум за подношење кандидатуре) мора да утроши половину новца, док му 60.000 евра остаје за организовање кампање. За оне који имају билборде и спотове то свакако није довољно, али за оне који немају овакав вид рекламирања трошкови су далеко мањи.

Међутим, и они који сами не буду плаћали рекламу на телевизији, ипак ће се свакодневно појављивати на малим екранима, јер је јавни сервис обавезан да прати њихову кампању.

Ристичевић тврди да свакако неће имати новац за спотове и билборде.

"На претходним председничким изборима средства која смо добили из буџета нису била довољна ни за трошкове овере потписа: Да бисмо сакупили потписе, морамо овериваче да водимо на село, а верујте, неки узимају и 1.000 динара на сат. Без обзира на то што смо сељаци, нисмо толико неписмени. Знамо да смо по закону обавезни да новац који не потрошимо вратимо у буџет. Прошли пут смо били у минусу више од три милиона динара", објашњава Ристичевић.

И поред тога што се сви водећи кандидати на овим изборима труде да покажу колико им је стало до националних мањина, Иштван Пастор, кандидат Мађарске коалиције, тврди да то није довољно. Зато као основни мотив за учешће на изборима наводи промоцију идеје какву Србију желе националне мањине.

"Амбиција ми је да у име мађарске, али и осталих мањинских заједница, говорим о томе каква би требало да буде Србија у којој бисмо се сви ми осећали боље него што се данас осећамо. То не може нико од тих такозваних демократских кандидата", тврди Пастор.

Николић његову кандидатуру објашњава као потребу да се уједини мађарско бирачко тело које је сада подељено између неколико партија.

Готово потпуно неочекивано на бирачком листићу нашло се и име Миланке Карић. Све до расписивања избора породица Карић и странка Покрет снага Србије инсистирали су да се Богољубу Карићу, "омогући повратак у земљу" како би се укључио у председничку трку. Како се то није догодило уместо њега 10.000 потписа сакупила је његова супруга Миланка и тако постала једина жена кандидат.

Она у изјави за наш лист тврди да је њен једини мотив "искрена жеља да помогне земљи и народу који се налази у преломним тренуцима".

Међутим, Николић сматра да њени мотиви леже у жељи да постизањем евентуално неког успеха на изборима касније са тим "тргује" како би се њен супруг могао вратити у земљу. "Крајњи циљ је очување имовине која највећим делом није стечена на баш исправан начин. Покушај ће бити неуспео", тврди Николић.

И док се мотиви ових кандидата донекле могу наслутити, врло је тешко докучити намере Југослава Добричанина из Ниша, кога је предложила Реформистичка странка.

Овај официр у пензији до учлањења у странку маја ове године није се активно бавио политиком.

"Верујем да својим знањем и умећем и у сарадњи са осталим члановима странке можемо да остваримо идеје народа из Ниша и околине да коначно једна регионална странка одлучује о судбини свога краја", каже Добричанин.

Ова партија, да подсетимо, учествовала је и на парламентарним изборима пре годину дана и по броју освојених гласова била је на последњем двадесетом месту. За њу је гласало тек 1879 бирача иако је њихову листу својим потписима подржало десет хиљада грађана.

Ово, међутим, није јединствен случај. На прошлим председничким изборима у јуну 2004. године три кандидата добила су мање од 10.000 гласова, колико је било неопходно за подношење кандидатуре. То се десило Драгану Ђорђевићу, кандидату Странке држављана Србије (добио 5.785 гласова), Мирку Јовићу, кога су предложили Народна радикална странка, партија Србија и дијаспора и Европски блок (освојио тек 5.546 гласова) и Зорану Милинковићу, кандидату Патриотске странке дијаспоре (за њега је гласало 5.442 гласача).

Овај феномен, Милан Николић, објашњава тиме што се гласачи када дођу на биралиште "уозбиље", па иако су због тога што им је неко симпатичан потписали његову кандидатуру, пред гласачком кутијом ипак се одлучују да подрже некога ко има реалне шансе за успех.

Листа са именима кандидата за изборе 20. јануара била би још дужа да Републичка изборна комисија није одбила неколико кандидатура које нису испуњавале законске услове. Жељу да учествују у изборном надметању имали су и Милован Петровић, кандидат Хришћанске грађанске заједнице "Слога", али није испуњавао основне услове пошто нису регистровани као странка нити су доставили судски оверене потписе којима се подржава кандидатура. Услове за учешће на изборима није испунио ни Хаџи Андреја Милић кога је предложила странка Уједињени покрет Српства који је у јавности постао познат након што је тврдио да ће са својим људима отићи на Косово како би бранио Србе. Учешће на изборима најављивао је и Радивој Милутиновић, познатији као Муја Лопов, али је одустао јер није имао довољно новца за оверу потписа.