Француски двобој на врху

Од нашег дописника
Париз, 22. септембра – На оптуженичкој клупи – бивши премијер Доминик де Вилпен.

Ова несвакидашња сцена догодила се у понедељак у сали суднице велелепног здања кривичног суда у Паризу, која је била премала да прими гомилу новинара и представника француске политичке, друштвене и адвокатске елите. Прави мали двор се окупио на суђењу поводом једне од највећих политичких и шпијунских афера у Француској последњих година. Недостајао је само подносилац тужбе против бившег премијера – француски председник Никола Саркози – који терети свог највећег политичког ривала да је својевремено спремао заверу са циљем да спречи његов успон ка Јелисејској палати, председничкој резиденцији.

Лесли Варен, француска новинарка која прати суђење, каже за „Политику” да је призор бившег премијера на оптуженичкој клупи био „шокантан”.

„Имала сам утисак да је процес гротескан, као када је реч о суђењу ратним злочинцима против цивила, иако је у суштини реч о клевети. Саркози је добио прву битку само због тога што се Вилпен нашао на оптуженичкој клупи поред фалсификатора, новинара и приправника”, каже новинарка, инсистирајући на „ирационалној” димензији процеса.

Вилпен се, међутим, појавио попут витеза спремног да одбрани част – медијским средствима.

Пред шумом микрофона и камера испред суднице, појавио се одлучног израза лица и чврстим гласом назвао процес политичким.

„Овде сам због воље једног човека, због острвљености једног човека, који је, такође, председник француске републике. Изаћи ћу слободан и чистог образа, у име француског народа”, поручио је театрално.

Заклети непријатељ Саркозија, којег је прозвао „патуљак”, Вилпен је сањао да му стане на пут ка Јелисејској палати, видећи потајно себе на челу државе, иако то никада није јавно признао.

Прилика му се указала 2004. године, када му је близак пријатељ Жан-Луј Жергорен, бивши председник групе за аеронаутику и одбрану, ЕАДС, испричао да је током истраге о свом предузећу открио спектакуларну мрежу корупције у коју је умешано више од сто особа. Поред руских мафијаша ту су и личности са француске јавне и политичке сцене. Доказ је листа са њиховим тајним банкарским рачунима у европском органу за финансијске трансакције из Луксембурга, „Клирстрим”, коју је добио од француско-либанског информатичара Имада Лахуда.

Неколико дана касније Вилпен је организовао састанак са једним од највећих француских шпијуна, генералом Филипом Рондоом, у то време саветником министра одбране Мишел Алио-Мари, од кога је тражио да дискретно покрене истрагу о овим рачунима.

Према Вилпену, овај састанак је био једини његов удео у афери. Током судске истраге пронађени су, међутим, трагови шест или седам тајних састанака између бившег премијера и Жергорена.

Три месеца по појављивању првих листа на тајним рачунима из „Клирстрима” појавило се ново име – Николе Саркозија. Убрзо се, међутим, показало да су листе лажне. Питање нејасне улоге Вилпена се поставило на самом почетку афере и Саркози подноси тужбу.

Тужилац верује да Вилпен није покретач завере, али да је учествовао у њој тако што је, наводно, тражио од свог пријатеља Жергорена да листе са тајним рачунима анонимно пошаље судији са циљем да се отвори истрага и изазове политички скандал у који би био умешан Саркози.

Ова оптужба се, међутим, заснива искључиво на изјавама сведока и Вилпен би могао да се извуче. „Вилпенова тактика је да добије медијски процес, да придобије јавно мњење на своју страну, а Саркози жали да Вилпен буде кажњен за ову аферу судским путем”, каже Варенова.

Иако су афере саставни део председничких кампања, ова је изузетна и по томе што су у њу умешане три водеће личности из исте владе – број један Вилпен, број два Саркози и број три министар одбране Алио-Мари.

Неуобичајене су и околности под којима се води процес, с обзиром на то да је подносилац тужбе председник републике. Саркози је први француски председник који је за време мандата поднео судску тужбу, што су Вилпенови адвокати у овом случају назвали притиском на независност судства, пошто је шеф државе према Уставу „гарант независности судства”.

Одговор Саркозијевих адвоката у судници био је: „Зар је (председник републике) једини Француз који нема право да буде жртва?”