Меркелова губи предност

Изборна трка у Немачкој постаје све занимљивија, њен исход неизвеснији. Уочи недељног изласка бирача пред гласачке кутије, емпиричари тврде да више нема изразитих фаворита који би у новом сазиву Бундестага могли да формирају владу.

До пре неколико дана канцелар Ангела Меркел унапред је проглашавана победником избора. Такозваној црно-жутој коалицији (Демохришћанско-социјална унија Меркелове у спрези са либералима Гвида Вестервелеа, парадног заговарача социјално неприхватљивих, архајских принципа манчестерске школе) давана је апсолутна предност. Испитивања јавног мњења указала су средином недеље, међутим, да се ситуација нагло мења. У анализи магазина „Штерн“ и приватног телевизијског канала РТЛ, демохришћанско-либерални блок ослања се у овом тренутку на „тесну“ већину од 48 одсто – за један проценат више од потребних 47 који обезбеђују мандатску већину у Бундестагу.

Емпиријски подаци аналитичара који фаворизују странке левице и екологе указују, штавише, да Меркелова не располаже гласовима који би омогућили формирање коалиционе владе са либералима. Шансе блока процењене су на укупно 46 одсто гласова (34 за демохришћане, 12 либералима).

Овакав заплет наводи на закључак да недељним изласком бирача на гласачка места неће бити одлучено ко ће формирати владу. Неизвесно је и колико би дуго мандат нове владе могао да потраје... Уколико се једна од две наведене прогнозе обистини, стручњаци предвиђају да ће се преговори о формирању коалиција одужити до јануара или фебруара идуће године. На крају, поново би могла да буде формирана такозвана велика коалиција. Између демохришћана и социјалдемократа. Оваква коалиција, чини се, била би у овом тренутку најприхватљивија за немачке бираче. Према подацима, сакупљеним после телевизијског дуела Ангеле Меркел и канцеларског кандидата грађанске левице Франка Валтера Штајнмајера, 43 одсто Немаца би поздравило обнављање црно-црвене коалиције, док би свега 32 одсто било задовољно озваничењем десног блока, либерала и демохришћана.

Предвидива мандатска јачина великих, „народних“ странака, демохришћана и социјалдемократа, односно „прагматски компатибилних“ партијица који би омогућили формирање коалиционих блокова, дефинише три опције. Савез демохришћана и либерала најближе је остварењу, а договор о обнављању велике коалиције између демохришћана и социјалдемократа сматра се „резервном варијантом“. Највећа непознаница је коначни став Зелених. Упркос „чврстом“ предизборном опредељењу да не склапају савезе са центром и десницом, минулих дана су све учесталија „приватна размишљања“ њихових функционера у јавности. Своде се на наговештај спремности да се уђе у коалицију са оном странком која им понуди најпривлачнија места у влади...

Управо тај „фактор изненађења“ (како се, елегантно, назива „пребег“ из једног лагера у други, односно кршење изборних преференција) изазвао је занимљиву реакцију уставног судије и професора Универзитета у Хајделбергу Паула Кирхофа: „Трговина мандатима не би смела да се толерише, да се третира као део тактике која води остварењу зацртаних циљева... Изменама у изборном закону, странке би требало обавезати да пре избора дефинишу коалиционе преференције од којих после избора не би смели да одступају.”