Видљива рука државе

На недавно одржаном менаџмент форуму југоисточне Европе „Блед–Копаоник”, у београдском хотелу „Хајат”, менаџери и економски стручњаци из Словеније и Србије поделили су забринутост за стање у привреди. Згодну прилику да се обрате јавности искористили су и политичари (неки министри, па и председник владе), мада, као што је то у Србији уобичајено, нису имали ни времена ни стрпљења да саслушају излагања привредника и аналитичара.

Учесници у расправи били су неподељени у оцени да је светска криза настала као последица дерегулације финансијских тржишта, пре свега у САД. Многи су (али не сви) истицали захтев да „невидљиву руку” тржишта замени „видљива рука” државе, као да од те исте руке није, у прошлости, привреда добила онолике шамаре. Нарочито је Србија, у својој историји, претрпела много веће штете од прекомерне и неодговарајуће државне интервенције него од деловања „дивљих закона” слободног тржишта. Ово важи и за период транзиције, када је маштовитост самозваних народних усрећитеља узела маха до те мере да је индустријска активност, запосленост и конкурентност доведена на веома ниске гране – са тенденцијом пада. Субвенционисање камата (ради помоћи банкама), подстицаји улагањима страних инвеститора, надокнада приправничких плата послодавцима, „повезивање” стажа за раднике којима послодавци не плаћају доприносе, субвенционисање пензија, финансирање многих НВО-а, агенција, комисија, националних савета и интернационалних пројеката (све у циљу приближавања ЕУ), само су неки од трошкова које морају да покрију осиротели порески обвезници у Србији. Додајте овоме улагања у НИП, као и трошкове монетарне стабилности НБС (који се ретко помињу, а износе неколико стотина милиона евра годишње), па ће вам бити јасно да обвезници јавне потрошње не могу да поднесу наметнуте терете. А где су још средства за неопходна улагања у инфраструктуру, за коју није преостало новца, и поред неколико десетина милијарди евра које су се из иностранства протеклих година слиле у Србију?

Није далеко дан када држава неће више имати коме да узме да би помогла онима којима су странке давале несувисла предизборна обећања. А на хоризонту су већ нови избори, па власт процењује да без таквих обећања не може остати у седлу. Кредити из иностранства, који служе истој сврси, не могу се добијати унедоглед него само до завршетка буразерске поделе транзиционог плена.

Због тога је, у свом излагању на форуму, Драгољуб Вукадиновић, председник горњoмилановачког „Металца”, мере владе за ублажавање ефеката кризе поделио на добре, лоше, контрапродуктивне, утопистичке и дрске. Био сам охрабрен када сам чуо да неко од привредника диже глас у прилог економској слободи и јачању правног поретка, а не тражи од државе ни новац ни пореске олакшице. И шаље јасну поруку властима: Пустите нас да радимо! Немојте да доносите привредне одлуке у своје име, а на наш рачун! Нека држава обавља, пре свега, своје основне функције – да обезбеди сигурност уговора и својине, у чему се до сада показала потпуно немоћна. И нека се не доказује као менаџер, у чему, по правилу, ниједна држава не може бити успешна.

Са своје стране, министарка финансија Диана Драгутиновић изјавила је, на форуму, да ће се понашати као Одисеј на пловидби поред острва сирена (Хомер, „Одисеја”, 12. певање). То значи да ће посади, тј. службеницима министарства, бити воском запушене уши, да могу да веслају не слушајући никога, а министарки ће бити (слично Одисеју) везане руке, али ће моћи да чује гласове сирена, које очаравајућим песмама позивају у понор пропасти. Учесницима форума остало је нејасно какве то умилне песме пореских корисника министарка очекује? И зашто им, слободних руку, не би могла одолети?

А мени се чини да би за сваку власт могло бити још поучније 22. певање, у којем се Одисеј, по повратку у отаџбину, сурово обрачунава са самозваним гостима, који му бешчасте дом и бахато развлаче имовину...

професор универзитета