Истине из фиока

Уредник у „Политици”, Александар Апостоловски, свој недељни коментар закључује питањем: „Ма какве политичке игре око омбудсмана биле у игри, ако разумете ову игру речи, није ли најбитнија само једна ствар. Како је и под којим околностима, пре 22 године, умро млади Предраг Гојковић?”

Не видим „игру речи” (видим пропуст лектора „Политике” да отклони сувишне делове реченице), али разумем питање. Уверен сам, ипак, да постоји низ питања и проблема (изазова), који су, за јавност, далеко битнији од тога шта се догодило у оној соби пре више од двадесет година.

Пре свега, видим проблем у томе што полиција овај „случај” више од две деценије држи у фиоци као решен (или заташкан), а онда га, већ правно застарео, износи у јавност, баш у тренутку када влада долази у сукоб са омбудсманом. То генерише ружну слику о полицији, као организацији која прикупљене податке о грађанима објављује по дневним потребама владајуће партије. Можемо ли закључити да су многи грађани „у фиоци” и да се чека само час да се озбиљније успротиве власти, па да господари истине (и полицијских досијеа) обнародују њихове злочиначке, или прекршилачке, биографије?

Видим, затим, и проблем у томе што „посвећени” (докле ли је дотерало „истраживачко новинарство”) имају увид у полицијске архиве. Страх ме је и да посумњам да је, можда, ради обезбеђења беспоговорне послушности, велики број истакнутих актера нашег политичког, привредног и јавног живота (влада, странке, невладине организације, привредне компаније, редакције, културне институције, агенције, сервиси итд.) селекциониран из тзв. друштвеног талога (моралног шљама) са обавезним полицијским досијеом у фиоци. Па, ако затреба, „чек’ да видимо шта се оно беше с тобом догодило!” Ужасавам се при помисли да је ово, макар и најмањим делом, истина. Али ме случај са омбудсманом наводи и на овакве мисли.

Још више ме ужасава сумња да се текстови, које објављују таблоидне новине (види нпр. „Таблоид”), такође, извлаче из полицијских архива. Те текстове третирамо, верујем с правом, као измишљотине и бљувотине мрзитеља власти. Али судбина омбудсмана отвара застрашујућу пукотину сумње да, макар минимални део тих гадости, има ослонац у полицијској документацији.

Универзитет „Сингидунум”