Сони добија нови рат за формат

Менаџмент Сонија ових дана отвара шампањац, док њихове колеге из Тошибе отказују већ заказане коктеле и промотивне скупове на главном вашару еснафа коме припадају, Сајму потрошачке електронике који је у понедељак почео на уобичајеном месту, у Лас Вегасу.
Повод за весела лица једних, а намрштеност других, јесте одлука саопштена пре него што је званично подигнута завеса Сајма: главни холивудски студио "Ворнер брос" објавио је да је коначно преломио и да ће све своје карте уложити у формат "блу-реј" који је патент Сонија, оставивши тиме на цедилу ривалски ХД-ДВД који је потекао из Тошибе.
На овај начин је, према једнодушној оцени експерата, завршен још један "рат за формат", сличан оном који је вођен током 1980-их, када су се за стандард видео-касета надметали опет Сони са својим "бетамаксом" и Панасоник чији је адут био систем који нам је познат као ве-ха-ес.

"Бетамакс" је био технолошки супериорнији, али је великим филмским студијима ве-ха-ес био практичнији, па је Сони остао на цедилу. У следећих двадесетак година тако смо се забављали гледајући филмове снимљене на ве-ха-есу, често и оне мутне, из пиратских извора, али бољих није било. Неки су направили и велике колекције касета с омиљеним филмовима, да би их побацали почетком овог века, када су видео-рикордери послати у музеј, пошто их је сменио супериорнији (а убрзо потом и доста приступачнији) дигитал верстатиле диск (дигитални свестрани диск) – сребрнаста плоча пречника 12 сантиметара – који је потом познат само као ди-ви-ди.

Он је донео велики напредак у квалитету слике и звука, а поплава јефтиних уређаја са Далеког истока омогућила је да и код нас нова технологија за само неколико година сасвим истисне стару. У томе су помогли и дистрибутери који су садржаје, филмове и ТВ програме почели да продају и уз новине, по популарним ценама од 99 динара. Плејери се, пак, данас могу купити и за мање од 3.000 динара.

Онда је технолошки искорак направила индустрија ТВ хардвера: на сцену су ступили "плазма" и ЛЦД телевизори танких и великих екрана (већи од једног метра по дијагонали), са могућношћу репродуковања слике "високе резолуције", са четири пута више детаља и спектра боја од класичних апарата с катодном цеви. Ова технологија је тражила и одговарајуће пратеће уређаје, па су 2003. дебитовала два система за репродукцију покретних слика високе резолуције –  ХД-ДВД који је предводила Тошиба (а подржали НЕЦ, РЦА, Санио и Мајкрософт) – као и Блу-раy, при чему су табору Сонија пришли и Панасоник, Пајонир и Филипс.

Свака од ове две технологије заврбовала је при том и по неколико важних холивудских студија: Тошиби су пришли Универзал, Парамаунт, Дрим воркс и Енимејшн, док су подршку Сонију пружили Дизни, Фокс, МГМ, Лајенгејт и, наравно, некадашња Колумбија, која је од 1989. у власништву Сонија.

Све донедавно је било неизвесно ко ће превагнути. Технолошки, извесну предност је имао "блу-реј", јер су његови дискови имали већи капацитет, али су, с друге стране, Тошибини били јефтинији. Ово надметање је, међутим, збуњивало потенцијалне купце, који су се углавном опредељивали да сачекају на исход, да не би поновили несрећно искуство власника уређаја "бетамакс" – да на крају остану с некорисном гвожђуријом.

Све у свему, продато је само око милион уређаја оба формата, а студији су почели да показују нервозу због пада продаје ди-ви-ди дискова и неодлучности купаца кад је реч о новој технологији.

Као један од највећих играча, чвор је пресекао "Ворнер", саопштивши 4. јануара да ће, почев од средине идуће године, своје филмове продавати искључиво на Сонијевом формату, чиме је овај стандард аутоматски стекао 70 одсто тржишта видео-забаве, на коме се годишње обрне двадесетак милијарди долара.

Експерти међутим упозоравају да би победа Сонија, у коју је уложено неколико стотина милиона долара, могла да буде релативно краткотрајна, јер се очекује да "паковани садржаји" ускоро одступе пред дигиталном дистрибуцијом преко Интернета, на сличан начин као што последњих година "носачи звука", це-де плоче, узмичу пред дигиталном дистрибуцијом музике у МП3 формату.

Велики број корисника је, сем тога, задовољан квалитетом који већ нуди ди-ви-ди, тако да ће свакако чекати да падну и цене "блу-реј" плејера (садашња је неколико стотина долара или евра) као и плоча с филмовима (30–50 евра по наслову).