Немоћ немачке левице

„У политици, баш као и у фудбалу, данас је све могуће“, лаконски је закључио Оскар Лафонтен, одговарајући на питање ко би, странка или страначки блок, могао да однесе победу на недељним парламентарним изборима у Немачкој.

Анализе емпиричара потврђују исправност размишљања Лафонтена, дуалистичког шефа немачке Левице (уз Лотара Биског). Уважавајући актуелне прогнозе, изборна аритметика омогућила би формирање десно-либералне владе, али и концентрисане грађанске левице (социјалдемократи плус Лафонтенова Левица), уз подршку Зелених... Ипак, мало је вероватно да ће садашњи канцелар Ангела Меркел после избора напустити место шефа владе. Стручњаци истичу да постоје само две реалне опције формирања постизборних савеза. Очекује се, као што је уочи избора најављено, да ће поново владати Демохришћанско-социјална унија Меркелове. Овог пута уз помоћ либерала Гвида Вестервелеа. Као „резервна“ опција остаје отворена могућност обнављања „велике“ коалиције са социјалдемократама. У тој другој варијанти представници грађанске левице би, као и до сада, имали улогу млађег партнера.

У сенци Меркелове

Демохришћанско-социјална унија Ангеле Меркел, дакле, излази на недељне изборе као изразити фаворит.

Уз 34 до 36 одсто прогнозираних гласова, потребан јој је коалициони партнер са дванаестак одсто бирачке наклоности. (Мандатску већину у Бундестагу обезбеђује 47 одсто освојених гласова плус шачица такозваних „других“, додатних гласова – личних преференција за одређене политичаре.) То би, како се у овом тренутку предвиђа, могли да буду либерали. Или Зелени. Под условом да пређу границу од досадашњих једанаест одсто освојених гласова. Могли би то да буду, поново, социјалдемократе којима се предсказује да ће освојити 23 до 24 одсто гласова.

У редовима Социјалдемократске партије (СПД), међутим, ломе се копља око (не)прихватљивости обнављања коалиције са десним центром. Партијски стратези истичу да би улазак у нову владу под вођством Ангеле Меркел подстакао даљи пад популарности ове некада најмоћније политичке странке у земљи.

У каквој се ситуацији обрео СПД најбоље сведочи чињеница да странка бележи најнижи ниво популарности у послератном периоду – упркос општем бирачком мишљењу у Немачкој, убеђењу да би само јака (грађанска) левица била кадра да оконча постојећу кризу. „Бирачи маштају о левици сличној оној у епохи Вилија Бранта – крилатицама Франка Валтера Штајнмајера („овој земљи је потребна моћна социјалдемократија“) верују само у принципу... Не поистовећују их са реалном снагом његове странке”, тврди политиколог Карл Рудолф Корте, професор Универзитета Дуизбург-Есен, један од најпознатијих политичких аналитичара Немачке.

Пуч као решење

Грађанска левица у Немачкој, истини за вољу, не би била у сенци демохришћана – да није подељена на странке и фракције. Актуелне анализе бирачког расположења доказују речено. Социјалдемократи са 24 одсто наклоности, плус Левица Оскара Лафонтена са тринаестак одсто бирача, располагали би, заједно, са најмање 37 одсто гласова – више од страначке уније Меркелове.

По мишљењу стручњака, фактор заједничког наступа две идеолошки и прагматскополитички сродне странке обезбедио би додатна два до три одсто наклоности, укупно – безмало четрдесет одсто...

Убедљиви аргументи стручњака, међутим, остали су неуважени од стране аутократских лидера – Оскара Лафонтена као шефа Левице и Франка Валтера Штајнмајера као канцеларског кандидата СПД-а, наследника најљућег Лафонтеновог идеолошког ривала Герхарда Шредера.

Када се поведе реч о неком будућем, заједничком наступу две странке левице, у окружењу централе немачке социјалдемократије све учесталија тема је – неопходност страначког пуча у обе странке. „Одласком старих, међусобним свађама, интригама и поделама посвећених генерација, створила би се база за будућу сарадњу“, предочио је аутору ових редова извор у СПД-у. Тај тренутак могао би да уследи у догледно време – као тренутак одлуке (и оздрављења) наводи се јесен 2010. године.