Гужва у „главном граду света”

Специјално за „Политику”
Њујорк, 25. септембра – Пријатељи и познаници питају како дише Њујорк током заседања Генералне скупштине УН. Тешко је проценити како просечан Њујорчанин доживљава сливање стотине председника, премијера, министара и осталих званичника на источну страну Менхетна. С обзиром на то да је ово огроман осмомилионски град који је социјално, етнички и културно разноврстан, одговор би, вероватно, зависио од тога у ком крају се распитујете. Наиме, крајеви града се међусобно драстично разликују по многим демографским параметрима.

Њујорчани имају обичај да кажу да је њихов град – главни град света. Не знам који је конкретан повод томе, али претпостављам да их је више. Таквом утиску је сигурно допринело то што је Њујорк светски финансијски центар моћи, али на космополитски менталитет је несумњиво утицало и то што је око 40 одсто Њујорчана рођено ван САД. Током годишњег заседања Генералне скупштине УН Њујорк очигледно постаје и политички центар света.

За иранску дијаспору долазак председника Ахмадинежада је био повод да организују врло софистициране демонстрације испред зграде УН. Преовладавала је зелена боја, иста она коју су носили демонстранти на улицама Техерана пошто су објављени резултати председничких избора, за које многи сматрају да нису били поштени. На многим паноима је писало да Ахмадинежад није њихов председник.

За локалну жуту штампу, па чак и за локалну ТВ станицу коју држи глобална ТВ кућа Си-Ен-Ен, најважнија вест је била то што је Гадафију онемогућено да борави у свом познатом шатору. Стиче се утисак да су локални медији нарочито поносни због овога. Медији су, такође, препуни површних осврта на његов изузетно дуг говор који је трајао деведесет минута. Слабо се помиње суштина говора, а много више осврта има на саму дужину излагања. Чак је и угледни „Њујорк тајмс” на првој страни објавио велику фотографију Гадафија за говорницом уз напомену да је причао један сат и тридесет минута. Гадафи јесте претерао, али мали број говорника се придржава договореног петнаестоминутног термина.

И за моје студенте је Гадафи био главна тема, али за разлику од локалних медија њих је много више интересовала суштина његовог говора. Док се неки нису слагали са његовом оштром критиком великих сила и хијерархијском организацијом светског поретка, други су подржали његову идеју да одлуке Генералне скупштине треба да буду обавезујуће и да је крајње време да се Повеља УН демократизује.

Њујоршки универзитети редовно користе заседања Генералне скупштине како би позвали више или мање познате стране званичнике да се обрате њиховим студентима. На Колумбији је прошлог уторка гостовао председник Србије Борис Тадић, а данас је гост био стари познаник Србије Бернар Кушнер.

Оно што разнолике Њујорчане спаја јесу саобраћајни проблеми. Гужве су редовна и учестала појава у овом граду. Током заседања Генералне скупштине проблем постаје још већи јер су многе улице затворене за редован саобраћај како би се гостима омогућило брже и безбедније кретање. Медији константно препоручују да се без превелике потребе не иде у близину зграде Уједињених нација јер се може заглавити у саобраћају. На сву срећу, постоји алтернатива улицама. Њујоршки метро сасвим добро функционише, па га милиони људи свакодневно користе. Градоначелник и мултимилијардер Мајкл Блумберг се сваком прикладном приликом похвали како, ето, чак и он на посао иде метроом.

Но, ни проблем саобраћаја не оптерећује баш све Њујорчане подједнако. Заседање Генералне скупштине УН врло мало утиче на оне који живе и раде ван Менхетна. Свакодневне гужве не дотичу превише ни најбогатије који као превозно средство често користе – хеликоптере.

Еди Манетовић