Рецесија у супермаркету

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, септембра – Овдашњи политичари, пословни људи и медији све чешће тврде да криза пролази, али обични људи то мало примећују, судећи по учесталим извештајима о повратку неких старих навика и увођењу нових обичаја у америчком потрошачком рају.

Најпре, ево неких првих утисака о томе како се овде купује. Оно што прво пада у очи, то је настојање свугде, од кафића, ресторана, супермаркета, продавница намештаја, технике до робне куће – да им дођете поново и по могућности да потом долазите стално.

Свугде вас прво питају да ли имате њихову картицу, која вам обезбеђује инстант попуст (два или нешто више одсто на рачун), а кад су распродаје, то онда подразумева и попуст на попуст. Ако картицу немате, нема проблема, одмах ћете је добити, само попуните формулар са неколико основних података: име и презиме, адреса, телефон и датум рођења. Ако је за картицу потребна фотографија, сликају вас на лицу места, а специјални штампач одмах избаци персонализовану „пластику” (овдашњи појам за све врсте платних картица).

Тамо где се одлази редовније, у самопослугама, уз картицу се добија и њена мини варијанта која се ставља на привезак за кључеве, јер нема толиких новчаника за свеколику „пластику”. На картици је иначе „бар код”, онај скуп вертикалних линија који садржи све податке о вама које сте унели у формулар кад сте се пријављивали. На каси, кад је готово очитавање онога што сте купили, очита се и картица и на рачуну је показано колико сте уштедели.

Касирка вас иначе дочека са обавезним „хелоу, како сте данас”, да би вам на растанку неизоставно пожелела „пријатан дан”.

Уз рачун се увек добијају и неки купони на којима је крупном цифром одштампано колико вреде, најчешће три или више долара, а ситним за коју робу (на пример, само за свежу рибу) и до када важе.

На њих нисмо обраћали пажњу све док у „Вашингтон посту” не прочитасмо чланак у којем се помиње пример извесне Хитер Хернандез, која је пре неки дан у једном супермаркету купила бакалука за 160 долара, а све то платила – само 30.

Објашњење: марљиво је сакупљала купоне, оне које је добијала на каси, оне које треба исећи из рекламних додатака у недељним новинама и оне „дигиталне”, из огласа на интернету, који се штампају на кућним штампачима.

Купони су иначе америчка потрошачка традиција већ сто година. На врхунцу популарности, почетком деведесетих, искоришћено их је 7,9 милијарди, вели статистика.

А онда су, кад је уследила раскалашна потрошња, омогућена и америчким задуживањем од почетка овог века, почели да излазе из моде: 2006. искоришћено их је само 2,6 милијарди.

Потом је дошла криза, која је била лични стимуланс за многе да обнове старе навике.

Већ у последњем кварталу 2008. промет купона је порастао за 10 одсто у односу на исти период пређашње године, што је био први скок од раних деведесетих. У првој половини ове године скочили су за још 23 одсто. Пошто се овде све помно евидентира, констатовано је да су ову врсту штедње почели масовније користити и они бољестојећи – за 13 одсто више.

Кризи се иначе не прилагођавају не само потрошачи, него и трговци. Цене у самопослугама бележе највећи пад у последњих 17 година. Све је о односу на лане укупно ниже за око шест одсто. Највише су појефтинили млеко (27 одсто) и сир (17 одсто).

Али, како тврде овдашњи економисти, нема опоравка док богати не почну поново да троше као некад, из спорта и импулсивно. Под богатим се подразумева 20 одсто Американаца чији је просечни годишњи приход 150.000 долара.

Они као да су унапред озбиљно схватили најновију поруку са управо одржаног самита Г-20 – да Американци морају више да штеде, у интересу уравнотежавања глобалне економије. Луксузне робне куће – оне у којима су фармерке 300 долара, а одела и хаљине од хиљаду па навише – управо су саопштиле да им је у августу промет опао за 12 одсто у односу на прошлогодишњи. Није, кажу, у питању то да они који већ имају све не желе више да купују, већ само са више размишљања ваде своју „пластику”.

Рецесија је била подстицај и за једну новотарију у овдашњим ресторанима – праксу да вам у „кесу за куче” конобар стави не само непоједену храну, него и непопијено вино. При том, зависно од тога да ли станујете у Вашингтону, суседној држави Мериленд или Вирџинији, кући морате или не морате да га носите у браон папирној кеси, поред себе, или само у пртљажнику.

Неки угоститељи су такође гостима почели да дозвољавају да, уз храну коју спрема њихов кувар, пијете и вино које сте сами донели, под условом да није на њиховој винској листи, при чему ће наплатити отварање и употребу чаша. А неки ни то, само да им дођете. Криза је, спасавај се ко може – и уме.

Милан Мишић