Две врсте подмлађивања тима

За оно што су наши кошаркаши урадили на Европском првенству у Пољској њихов селектор Душан Ивковић добија похвале са свих страна. Ипак, утисак је да му честитке стижу више због сребра, него због успешног подмлађивања репрезентације. С медаљом из Катовица је све ружичасто, а без ње би се ломила копља око тога да ли наша кошарка иде добрим путем.

Подмлађивање тима, као неизбежна појава у спорту, често се преобраћа у своју супротност. О томе Сава Гроздановић, тренер који је ударио дубоке темеље нашој одбојци и чији је траг неизбрисив и у Грчкој, каже следеће:

– Подмлађивање је сложен процес и, на жалост, врло често се користи као изговор за неуспех или нестручност тренера. За право подмлађивање су потребни: база, то јест добар играчки кадар у млађим категоријама, прави тренер и администрација, односно руководство, које ће обезбеђивати неопходне услове, надзирати рад, али се неће мешати у стручни део.

Само по себи се разуме да код подмлађивања кључну улогу игра стручњак (тренер у клубу, а селектор у репрезентацији). Када су његове колеге у питању Сава Гроздановић их овако разврстава:

– Ја делим тренере на: ствараоце, менаџере и ствараоце-менаџере. За мене су прави тренери ствараоци, они који откривају таленте, раде с њима и стварају тимове. Тренери-менаџери имају своје квалитете, јер и ту треба дара да се доведе играч који ће се уклопити у екипу, али за њихов успешан рад је неопходна јака финансијска подршка администрације. Догађа се да ни то не буде довољно. Пример је, рецимо, Фудбалски клуб Реал из доба када је довео Бекама. За свако место је имао, малтене, по двојицу изванредних играча, али ништа није постигао. А трећа група су они који умеју да стварају, а да потом с појачањима и укомпонују екипу.

Некада је рад тренера, а и не само њих, био мета новинских написа. Примедбе на њихов рад су износили и читаоци, и новинари, а и њихове колеге. Сада, ако се та тема и отвори, то више није борба мишљења из које свака страна може да извуче корист, него нека врста најаве да се тренеру припрема смена или да нечија сујета није довољно нахрањена.

– Ја сам и у Београду и у Атини радио и у клубовима и с репрезентацијом и то не само с јуниорима и сениорима, него и у обе конкуренције – истовремено, и никада нисам смењен. Био сам, истина, кажњаван, па враћан, али то је већ друга ствар – подсећа Сава Гроздановић. – Тренер, као и играч, учи током целе каријере. На почетку каријере сигурно више, а касније мање, али никада нико не може да зна све. Мени су, некада, приговарали што губим време гледајући тренинге Алжира или Туниса, јер „ништа не знају” на шта сам одговарао да „идем да видим колико не знају”. Чак и ако неко лоше ради добар тренер у томе може да види занимљиву идеју, па да је искористи. Искусан тренер, који има ауторитет, чак и код репрезентативаца може да поправи неке елементарне ствари, а да не говоримо о тактици, која је искључиво његов ресор.

Као пример стручњака од кога сваки тренер треба да учи, чак и они који нису у кошарци, Сава Гроздановић истиче управо Душана Ивковића:

– Мени је, рецимо, узор био Небојша Поповић, иако је он радио у кошарци. Да се није отиснуо у друге воде и постао функционер сигуран сам да би био запамћен као велики тренер. Ивковић је пример какав развојни пут треба да има тренер. Данас се често први тим или „А” репрезентација дају онима који тек што су завршили играчку каријеру. Сигуран сам да би било много боље да они играчи који имају смисла за тренерски посао прво раде с млађим селекцијама, па да онда преузму сениоре. Ивковић је, сви знамо, прихватио репрезентацију када је углед наше кошарке био веома пољуљан, али је то, уверен сам, урадио зато што је као прави стручњак видео да она располаже талентованим играчима. Медаља је само потврда да је комплетно подмлађивање извео на прави начин, јер је створио перспективну екипу, која је већ почела да враћа углед нашој кошарци.

Разуме се, и успех може да буде опасан, ако се сматра да је једном остварена победа важи за сва времена. Млади играчи преко ноћи могу да се преселе у облаке, али искусан тренер уме да их врати на земљу.

И. Цветковић