Од Ћеловића преживело само сећање

Требиње – Приче о великим и имућним породицама неретко имају сличан крај – онај у којем се гасе трагови великог иметка и славног имена. Таква је и прича о једној од најпознатијих породица требињског краја из 19. века – породици Ћеловић из Придвораца. Свакако најпознатији изданак ове некада бројне и имућне трговачке лозе је Лука Ћеловић Требињац.

Лука је као десетогодишњи дечак отишао из родног краја да учи трговину у којој је био изузетно вешт, па је током живота у Београду стекао велики иметак. Умро је 1929. године сам, без породице и потомства, у скромном собичку, а сву своју имовину тестаментом је завештао Београдском универзитету, за унапређење науке и образовања.

Дело и заслуге једног од највећих српских задужбинара, мање или више су познати. Оно што није тако познато јесте судбина Лукине породице у Херцеговини. Лукин отац Манојло био је најистакнутији члан прве генерације придворачких Ћеловића, о којој постоје писани трагови. Имао је велики посед и успешно је водио трговину. О угледу те породице говори и податак да је Манојловој деци на крштењу кумовао архимандрит манастира Дужи Нићифор Дучић. Манојло Ћеловић је помагао херцеговачке устанике и важио је за великог патриоту. Ћеловићи из Придвораца (постоје и њихови презимењаци у селу Дужи) обогатили су се у турско време.

Нема података да је Лука, након што је као младић добровољно учествовао у устанку 1875. године, икада дошао у Требиње. Ипак, помагао је требињске школе, а послао је и звона за Саборну цркву у граду. Својој породици у Требињу почетком двадесетог века Лука је купио велику, камену кућу у граду, а Ћеловићи у Придворцима су отприлике у исто време саградили велику кућу, која је међу скромним сеоским кућерцима тог времена изгледала као прави властелински посед.

Манојло Ћеловић је осим Луке имао још три сина и две кћери. Лукин брат Ристо био је поседник и трговац, а 1903. године изабран је за градоначелника Требиња. Средњи брат Божидар умро је у тридесет другој. Најмлађи Јовица, директор банке у Јагодини, умро је без потомства и имовину завештао цркви. Углавном су се сви Ћеловићи раселили, а судбина је хтела да или умру без потомства или без мушких наследника.

(/slika2)Родословом породице Ћеловић бавио се лингвиста мр Саво Пујић. У свом истраживачком раду, Пујић је уз велики труд успео да нађе податке о тој породици, који сликовито сведоче о успону и паду угледног рода.

Нећак Луке Ћеловића, Ристов син Манојло (умро 1977) који је добио име по деди, последњи је Ћеловић из Придвораца којег Требињци памте. Пујић га описује као типичног последњег представника великих породица: као уштирканог и напарфемисаног господина, којем је мало шта у животу полазило за руком. Мењао је послове и намештења, углавном захваљујући угледу породице, али се ни у чему није снашао. Из Сарајева, где је радио као чиновник у банци, вратио се на сеоски посед у Придворцима, а пред Други светски рат преселио се у велику градску палату, „кућу Ћеловића” како је Требињци и сада зову. Оженио се у поодмаклим годинама и није имао потомства.

О богатству и угледу ове породице у Требињу сведоче материјални трагови: поменута велика кућа у граду подељена је на пословне просторе, трговине и кафиће. У једном делу је Градска библиотека, а у другом се планира уређење галерије. Стан у којем је живео Манојло Ћеловић наследио је син његове супруге Зоре.

У Придворцима, у такозваној Ћеловића махали, сада су само рушевине. Велика породична кућа опустела је пред Други светски рат. Током окупације у кући је био смештен један италијански одред, о чему сведочи пушкарница на једном прозору. Након рата у кући је била основна школа, а после њеног затварања препуштена је зубу времена. У некада богато уређеним просторијама гнезде се голубови, а цреп и зидови се обрушавају. Само се ретки се сећају прича старијих Придворчана о звуцима клавира који су некада одјекивали из куће.

(/slika3)Кућа породице Ћеловић на Скалинима, у Кршу, такозвани конзулат распарчана је и непрепознатљива. Чудном судбином и гроб покојног Манојла Ћеловића, Лукиног оца, на сеоском гробљу готово да више не постоји – скоро да је потпуно потонуо у земљу. Саво Пујић приповеда да се донедавно на једином преосталом камену могло прочитати само „подигоше синови Лука и Ристо”.

Тако још само најстарије генерације Требињаца памте породицу Ћеловић и њене потомке, који су у историји овог краја, али и српског народа уопште, оставили значајан траг, али су готово без трага нестали.

-----------------------------------------------------------

Задужбину Луке Ћеловића Требињца у Београду чинили су:

1. Један плац са кућом у Јаворској бр. 7 и 9.

2. Двоспратна кућа у ул. краљевића Марка бр. 1 која има четири стана и четири дућана у партеру.

3. Палата на углу Карађорђеве бр. 65 и Загребачке бр. 1 у којој су 24 стана са три лифта и шест дућана са три теретна лифта.

4. Палата дуж целе Загребачке улице у коју улазе бројеви 3, 5, 7 и 9 и Босанске 16 (данас Гаврила Принципа). Ова зграда има 31 стан и седам дућана са четири теретна лифта.

Сања Пешут