Преко спорта до бирача

Још у време кад се у Србији рађао страначки плурализам наш прослављени тренер Миљан Миљанић је пророчки упозоравао да је фудбал опасан за политичке партије које хоће да раде посао за који нису квалификоване.

Чињеница је, исто тако, да се политичари и политичке странке интересују пре свега за успешан спорт. Јер ако победиш, слави се са победницима. Треба при том знати да фудбал има посебну моћ и „природне везе” с јавношћу. Практично, фудбал и политика су, према неким релевантним светским истраживањима, две најфреквентније речи у свету медија.

Пуна је, иначе, историја политичких комесара у домаћем фудбалу. Нарочито су на удару била два наша најтрофејнија клуба – Црвена звезда и Партизан. Политичари су једног др Ацу Обрадовића три пута доживотно удаљавали из фудбала, Шекуларцу су забранили да пређе у Јувентус (Тито је, наводно, стајао иза те одлуке), док је у историјским архивима остао допис из Сплита и о посебним политичким ,,разлозима” за прелазак голмана Беаре у Звезду. Па ипак, зло време је, чини се, по српски , односно фудбал СР Југославије, наступило када је ЈУЛ на директан начин почео да се меша у спорт.

Наравно, после тога и за фудбал су дошла нека друга, релаксиранија времена. Само се – казују фудбалске хронике – покојни премијер Зоран Ђинђић једном умешао да приведе договору челнике Звезде и Партизана, који су се нешто посвађали око термина одржавања вечитог дербија.

Ако бисмо данас, пак, инвентарисали учешће политичких странака у професионалном фудбалу, онда бисмо могли да закључимо да стање није ни тако алармантно. Има страначких апаратчика, пре свега у најтрофејнијим клубовима, али су они ту као људи ,,који воле овај спорт и радо га се сећају”, а не зато што су их делегирале њихове политичке централе. Лекција из прошлости је, ипак, добро научена. У фудбалу се име брзо ствара, али још лакше компромитује.

Једно је ипак сигурно: данас фудбалску организацију, па и већину клубова у Србији, воде искључиво фудбалски људи. Или привредници. Политичке странке углавном беже од фудбала. Јер домаћи фудбал је непродуктиван, без публике, са запуштеном инфраструктуром, практично буре без дна, што се финансија тиче. Без обзира на то што фудбал представља позорницу на којој се прочишћавају и неке социјалне или националне тензије. Уосталом, лидери овдашњих странака могли су бар нешто да науче и од покојног Фрање Туђмана који је изгубио локалне изборе у Загребу када је наредио да Динамо промени име у – Кроација.

У фудбалу је све кристално јасно – резултати вас гурају ка напредовању. Нема лажи, нема преваре. На пример: рекордер по броју утакмица за национални тим Саво Милошевић, велико име српског фудбала, био је члан Отпора у оно опасно време, сада је члан Демократске странке, али то као да му смета да коначно нађе своје место у српском спорту.

Штета је, свакако, што међу великим именима српског фудбала нема много асова који су се упоредо школовали, односно спремали за позив спортског функционера после завршене каријере; у том случају би попунили празан простор у који се, ту и тамо, убаце политички мешетари разних страначких боја.

Сведоци смо, на крају, да се партијски кадрови у последњих неколико месеци све масовније појављују у фудбалским клубовима, али каква је њихова стварна намера биће, чини се, разјашњено тек кад дође време за приватизацију спортских клубова. Онда ће се, баш као и код приватизације друштвених предузећа, видети да ли их је неко ту послао како би се за овог или оног тајкуна осигурале одређене привилегије.

*Др економских наука, тим-менаџер у ФС Србије, виши фудбалски тренер