Preko sporta do birača

Još u vreme kad se u Srbiji rađao stranački pluralizam naš proslavljeni trener Miljan Miljanić je proročki upozoravao da je fudbal opasan za političke partije koje hoće da rade posao za koji nisu kvalifikovane.

Činjenica je, isto tako, da se političari i političke stranke interesuju pre svega za uspešan sport. Jer ako pobediš, slavi se sa pobednicima. Treba pri tom znati da fudbal ima posebnu moć i „prirodne veze” s javnošću. Praktično, fudbal i politika su, prema nekim relevantnim svetskim istraživanjima, dve najfrekventnije reči u svetu medija.

Puna je, inače, istorija političkih komesara u domaćem fudbalu. Naročito su na udaru bila dva naša najtrofejnija kluba – Crvena zvezda i Partizan. Političari su jednog dr Acu Obradovića tri puta doživotno udaljavali iz fudbala, Šekularcu su zabranili da pređe u Juventus (Tito je, navodno, stajao iza te odluke), dok je u istorijskim arhivima ostao dopis iz Splita i o posebnim političkim ,,razlozima” za prelazak golmana Beare u Zvezdu. Pa ipak, zlo vreme je, čini se, po srpski , odnosno fudbal SR Jugoslavije, nastupilo kada je JUL na direktan način počeo da se meša u sport.

Naravno, posle toga i za fudbal su došla neka druga, relaksiranija vremena. Samo se – kazuju fudbalske hronike – pokojni premijer Zoran Đinđić jednom umešao da privede dogovoru čelnike Zvezde i Partizana, koji su se nešto posvađali oko termina održavanja večitog derbija.

Ako bismo danas, pak, inventarisali učešće političkih stranaka u profesionalnom fudbalu, onda bismo mogli da zaključimo da stanje nije ni tako alarmantno. Ima stranačkih aparatčika, pre svega u najtrofejnijim klubovima, ali su oni tu kao ljudi ,,koji vole ovaj sport i rado ga se sećaju”, a ne zato što su ih delegirale njihove političke centrale. Lekcija iz prošlosti je, ipak, dobro naučena. U fudbalu se ime brzo stvara, ali još lakše kompromituje.

Jedno je ipak sigurno: danas fudbalsku organizaciju, pa i većinu klubova u Srbiji, vode isključivo fudbalski ljudi. Ili privrednici. Političke stranke uglavnom beže od fudbala. Jer domaći fudbal je neproduktivan, bez publike, sa zapuštenom infrastrukturom, praktično bure bez dna, što se finansija tiče. Bez obzira na to što fudbal predstavlja pozornicu na kojoj se pročišćavaju i neke socijalne ili nacionalne tenzije. Uostalom, lideri ovdašnjih stranaka mogli su bar nešto da nauče i od pokojnog Franje Tuđmana koji je izgubio lokalne izbore u Zagrebu kada je naredio da Dinamo promeni ime u – Kroacija.

U fudbalu je sve kristalno jasno – rezultati vas guraju ka napredovanju. Nema laži, nema prevare. Na primer: rekorder po broju utakmica za nacionalni tim Savo Milošević, veliko ime srpskog fudbala, bio je član Otpora u ono opasno vreme, sada je član Demokratske stranke, ali to kao da mu smeta da konačno nađe svoje mesto u srpskom sportu.

Šteta je, svakako, što među velikim imenima srpskog fudbala nema mnogo asova koji su se uporedo školovali, odnosno spremali za poziv sportskog funkcionera posle završene karijere; u tom slučaju bi popunili prazan prostor u koji se, tu i tamo, ubace politički mešetari raznih stranačkih boja.

Svedoci smo, na kraju, da se partijski kadrovi u poslednjih nekoliko meseci sve masovnije pojavljuju u fudbalskim klubovima, ali kakva je njihova stvarna namera biće, čini se, razjašnjeno tek kad dođe vreme za privatizaciju sportskih klubova. Onda će se, baš kao i kod privatizacije društvenih preduzeća, videti da li ih je neko tu poslao kako bi se za ovog ili onog tajkuna osigurale određene privilegije.

*Dr ekonomskih nauka, tim-menadžer u FS Srbije, viši fudbalski trener