Криза дрма надничаре

„Кажете, ви сте из ’Политике’? Шта вам треба? Селидба намештаја, рушење зидова или копање канала?” Овим речима екипу нашег листа на углу Аце Јоксимовића и Трговачке улице у Жаркову дочекао је Зоран Павловић. Лети и зими, по киши и снегу, сунчаном или тмурном времену, овај четрдесетосмогодишњак из Шимановаца и неколико десетина његових пајташа окупљају се на овој раскрсници од шест ујутру. Дрво под којим стоје, кажу, припада једном пензионеру, кога у шали називају послодавцем. Као пандан чувеним „вуковцима” што „стражаре” око Вуковог споменика, и они чекају да их унајме газде, како зову пролазнике који их ангажују за различите услуге. Раде готово све физичке послове а „прекаљенији” међу њима имају „звање” мајстора.

– Нема овде неке кинте, али нећемо се мицати са улице, јер просечне плате нису довољне да се преживи. На бироу ми нуде посао за 25.000 динара, а с тим парама не могу ништа – прича Павловић, који је 15 година радио у познатој грађевинској фирми.

Пре десетак година предузеће је, како каже, „пукло”, па је посао потражио на улици. Дан за даном и – „изгурао” је читаву деценију на овој раскрсници...

– Имам избор да узмем 35 евра за „мајсторај” или да радим код предузимача за 25 евра. Али, они те редовно „заврну” за паре. Половини људи који се овде окупљају остали су дужни – каже Павловић.

Сина шеснаестогодишњака школује а жена му је такође незапослена јер „неће да ради за 15.000 динара, а и кад прихвати посао, дају јој отказ после десет дана”.

Многи од овдашњих радника су расељена лица, попут Панде са Космета. Обавља најразличитије послове о којима нерадо говори. Напослетку, пристаје да ода детаље из своје биографије. Ожењен је и има четворо деце. Укућани му помажу кад год, како каже, „ухвате неки послић”.

– Кад сам пре десет година дошао овде, на раскрсницу, нисам могао да истоварим 50 килограма терета. Данас сам навикао на много већу килажу. Све се овде ради како се погодиш. За вишечасовно скидање 3.000 комада црепа у Раковици њих четворица узели су пре неки дан 200 евра. Дневнице за физикалце су између 25 и 30, односно од 35 до 40 за мајсторе – говори Панде.

Радо се присећа доба од пре неколико година, када су он и његови другови имали дневнице од 150 евра за селидбе са петог спрата. Сад је криза ударила и по њиховом послу. Прошле године било је уобичајено да се кући врате са бар 30 евра у џепу, сад једва намакну 20, или 25 евра. Да немају сталне муштерије пропали би. Попут Павловића, многи су радили у државним предузећима.

– Док фирма није „пукла”, ишао сам на рад у тадашњу Чехословачку, Ирак и друге земље. Од школе имам само осмолетку, али сам изучио и керамичарски занат – објашњава Панде.

Има жену, сина и ћерку. Деца су превалила тридесету и живе одвојено, са својим породицама.

Откривају нам да од седам дана у недељи, посла у просеку има за три. Незгодно је, кажу, што понекад пет дана заредом раде, а онда посла нема целе седмице. Остављамо их са надом да то није баш ова...

Д. Буквић