Ослобођење ума и сексуалности

Ове недеље, 9. јануара, Француска обележава стогодишњицу рођења краљице француске мисли 20. века, мајке савременог феминизма и симбола сексуалних слобода, књижевнице Симон де Бовоар.
Међутим, завршне припреме за прославу одвијају се у сенци разних расправа и публикација које се углавном баве слободним и изазовним сексуалним животом ове жене и њеном везом са чувеним филозофом и нобеловцем Жан-Пол Сартром. Издате су бројне књиге, уз телевизијске филмове и компакт дискове који говоре о "Фреду и Џинџер француског егзистенцијализма", како их је назвао један француски лист.
"Неконвенционалан живот овог француског пара поново је у жижи интересовања и на насловним страницама француских часописа", пише Анжелик Крисафис у "Гардијану", цитирајући позив Данијеле Саленав, биографа Бовоарове, да се "ове године усредсредимо на њено целокупно дело, не само на њен љубавни и сексуални живот колико год да је и он био важан. Оно што је битно јесте да Де Бовоарова изађе из Сартрове сенке. Била је много радикалнија од њега, револуционарна и у јавном и приватном животу, док се Сартр понашао као типичан муж из средње класе".

Симон де Бовоар и Жан-Пол Сартр свој однос су називали "јединственом отвореном везом" и били су један од најслављенијих неконвенционалних интелектуалних парова. Срели су се 1929. године и никад се нису венчали, нити су живели заједно, већ су посветили себе једно другом договоривши се да задрже слободу, да се сексуално и емоционално везују с другим особама делећи међусобно детаље тих веза.

Њихова дуга листа на којој су се налазили и заједнички партнери укључивала је и нека позната имена, као и студенткиње Симон де Бовоар. Једна од њих, Бјанка Ламблин, касније је у својим мемоарима под називом "Нечасна афера" изнела да јој је Сартр, пре него што ју је завео, рекао: "Хотелска собарица ће заиста бити изненађена јер сам ове недеље већ одузео једној девојци невиност".

Године 1943. Де Бовоарова је издала метафизичку новелу, фиктивну хронику о њеној и Сартровој вези са Олгом и Вандом Косакјевич. Олга је била један од њених студената у средњој школи у Руану, где је Де Бовоарова предавала почетком тридесетих година прошлог века. У роману су Олга и Ванда једна особа, с којом Де Бовоарова и Сартр имају везу утроје. У приватном животу, Сартра је Олга одбила и он се после тога окренуо њеној сестри Ванди. Ипак, годинама је финансијски помагао Олгу, све док се није удала за љубавника Де Бовоарове Жак-Лорана Боса. До краја живота Сартр је финансијски помагао Ванду. 

После романа "Позвана" следе бројна дела. За књигу "Мандарини" добија Гонкурову награду, највише француско књижевно признање. У овом роману Бовоарова кроз лик Нелсона Алгрена осликава Сартра, а и многи други филозофи из њиховог интимног круга пријатеља су описани.

Најпознатије дело Симон де Бовоар је свакако "Други пол", издат 1949. године. Иако неки овај двотомни роман сматрају скандалозним, он је свакако зачетак савременог женског феминистичког покрета. Кастор је, (што на француском значи дабар, а игра је речи између енглеског beaver и њеног презимена Бовоар), како су је звали још од студентских дана на Сорбони, једном рекла: "Кад пола човечанства (жена) изађе из ропства заједно са целим системом хипокризије коју носи са собом, тад ће подела човечанства открити свој прави значај, а заједница човека и жене наћи ће прави смисао".

Примењујући егзистенцијализам и индивидуалну слободу, како у јавном, тако и у приватном животу, Симон де Бовоар је постала истакнут књижевник и представник француске филозофије 20. века. Ипак, за себе је рекла да је веза са Сартром њено највеће животно достигнуће. Њих двоје су сматрали своју љубав "апсолутном". Умрла је од запаљења плућа 14. априла 1986. године. Де Бовоарова је сахрањена поред Сартра на париском гробљу Монпарнас. Тако овај пар почива заједно, иако су за живота одбијали да буду спутани таквом везом.

-----------------------------------------------------------

Мост са стилизованим облинама

Године 2006, по пројекту архитекте Дитмара Фајхтингера, отворен је пешачки мост преко Сене који носи име Симон де Бовоар. Да приватан живот и после две деценије од њене смрти привлачи много више пажње од њеног интелектуалног достигнућа сведочи и овај мост. Наиме, иако води до Народне библиотеке, архитекта му је дао облик стилизованих женских облина.