Обама, Европа и оно неизбежно

Нова анкета ГМФ-а Трансатлантски трендови забележила је готово еуфоричан степен подршке Бараку Обами. Само 19 одсто Европљана је 2008. имало позитивно мишљење о спољној политици Џорџа Буша; 77 одсто има позитивно мишљење о Бараку Обами 2009. Више од 90 одсто Немаца има позитиван став према садашњем америчком председнику – девет пута више у односу на прошлогодишњу подршку тадашњем лидеру. Чак и у Турској нови председник САД има подршку од 50 одсто, док је његов претходник прошле године имао мање од 10 одсто.

Љубав Европљана према Обами може да објасни и промењене погледе на САД широм континента. Први пут за шест година већина Европљана има позитиван став према овој земљи. Што је још важније за трансатлантску сарадњу, већина Европљана сада жели да њихови политички лидери сарађују са САД уместо да заузму независнији став, што је било преовлађујуће мишљење прошле године. Такође, у свим земљама, много позитивније се гледа на предводничку улога Америке у међународним изазовима него за време претходне администрације.

Американци би требало да схвате председникову популарност у иностранству као предност ако то значи да ће Европљани и остали бити спремнији да подрже америчку политику према Авганистану, Ирану, Русији и Блиском истоку. Дубоко неслагање и даље постоји на две стране Атлантика о томе како приступити овим питањима. Европљани су склони да фаворизују стратегије које се претежно ослањају на дипломатију и „меку моћ”, док Американци сматрају, мада све мање, да треба употребити „тврду моћ”. Упитани да ли је војна сила уопште потребна да се у свету достигне правда, потврдно је одговорило 71 одсто Американаца и само 25 одсто Европљана. То је велики јаз у суштинским ставовима о томе како решавати глобалне проблеме. Да ли је дивљење Европљана председнику Обами довољно да премости тај јаз и, на пример, повећа спремност Немачке, Британије и Холандије за војни допринос у Авганистан, у тренутку кад јавно мњење у овим земљама иде у супротном правцу.

Сада стижемо до „дилеме Обама”. Американци ће можда пожелети да он искористи свој утицај у Европи да нас приближи у свим важним питањима, али Европљани имају паралелну жељу. Претпостављам да су изливи подршке Бараку Обами широм западне Европе засновани на уверењу да је он стварно „Европљанин”, не по рођењу, већ по сензибилитету. Десетине мојих европских пријатеља и познаника прочитали су „Снове мога оца” и на тим страницама пронашли доказе да Барак Обама мисли исто као они, а не као типичан Американац. Популарност америчког председника међу њима и њиховим сународницима почива на перцепцији да деле иста схватања и на нади да ће он преокренути остатак Америке ка сличним схватањима. Зато, баш као што ми можда желимо да он промени мишљење Европљана, они се здушно нападају да ће Обама нас учинити мање ратоборним, више мултилатералним и заговорницима „меке моћи”.

Какве су шансе да задовољи очекивања једне или обе публике? Нажалост, мислим да је готово немогуће остварити оба циља. Европљани ће његове напоре да их поведе у правцу америчке политике схватити као показатељ да није један од њих, иако би волели да јесте. Ако буде сувише јако притиснуо Американце да пригрле европске стандарде, угодиће већини Европе, али ће изгубити језгро америчког јавног мњења. Председници после првог мандата желе и други, па претпостављам да ће разочарати своје бројне европске симпатизере, јер они не гласају на америчким изборима.

Трансатлантски трендови 2010. показаће да ли сам имао право у овој анализи. Могуће је да се Европљанима искрено свиђа Обама и да ће занемарити његове „америчкије” особине? Или ће, можда, просто свалити кривицу на Конгрес и америчке бираче да су се испречили на путу „европским” намерама једног доброг политичара? Мислим, ипак, пошто ће морати да се доносе праве политичке одлуке, да ће еуфорија око Обаме сплашњавати како га Европљани буду више гледали као Американца, а мање као једног од својих.

Крег Кенеди је председник „Немачког Маршаловог фонда”, америчке невладине организације