Југолабораторија

"Извини", рекао ми је талентовани млади писац Саша Станишић пре пар година, након што је помало запео приликом упознавања на једном сусрету писаца у минхенском Literaturhausu, "али мој наш није баш најбољи..."
Па смо се насмејали, обојица. Премда, заиста: како назвати заједнички језик којим ми се Саша обратио?

И где сврстати књижевност коју он пише?

Саша је родом из Вишеграда – да ли је његова књижевност босанска књижевност?

Саша живи у Немачкој, пише искључиво на немачком језику и изворно објављује на немачком говорном подручју – па ипак, да ли је то заиста довољно да бисмо га сматрали немачким писцем?

Ко би на све то могао да нам да прецизне одговоре изузев самог Саше Станишића? И не би ли то, на концу, зависило искључиво од његове слободне процене?

Слична је ствар и с Александром Хемоном. На једном месту у књизи NOWHERE MAN неко пита његовог јунака Јозефа Пронека, шта је он, дођавола – Србин, Бошњак, Хрват?

"Ја сам компликован", одговара му Пронек, Хемоновим гласом.

Тај Сарајлија, пореклом Украјинац, који живи у Чикагу и пише на енглеском – којој то он књижевности припада?

Босанској?
Америчкој?
Обема?
Ниједној?
Украјинској?

(Хемон би највероватније рекао – сарајевској.)

Да ли је икога брига?

И, на концу, да ли је та силна неуроза идентитета и та опсесивно-компулзивна потреба да се све сврста и једном заувек класификује и расподели уопште толико битна?

А листа се ту никако не исцрпљује. Стога, хајдемо даље.

Миљенко Јерговић је рођен и одрастао у Сарајеву, његова књижевност одише духом Босне и прожета је њиме. Није ли он, тиме, једном и заувек, босански писац?

Па опет, он живи и ради у Загребу и тамо, чини се, припада више него игде другде, без обзира на све. Хрватски писац, дакле?

Да не помињем Андреја Николаидиса. Овај љути писац грчког имена и порекла, одрастао је у Сарајеву, пребива у Улцињу, у Црној Гори, али без решеног правног статуса, а објављује углавном у Хрватској – шта уопште о њему рећи?

Којој од ових култура Николаидис понајвише припада? Може ли се простор који он заузима јасно означити?

Или ће пре бити да ни за њега, као ни за многе друге (међу које слободно и радо убрајам себе самог) оне праве фиоке у ствари нема.

* * *

Југославија је, наравно, пропали експеримент и готова ствар, али постојала је свакако (барем) једна добра ствар у југословенству: оно је представљало огромну фиоку у коју је – или смо у то барем накратко поверовали – могло да стане готово све. И трпало се потом ту све и свашта док нагомилани неред у њој није постао превелик па је Југославија, како се то обично каже, "посустала под сопственим противречностима".

Југословенство је тако пропало на најстрашнији начин а ми смо остали ускраћени за једну надахњујућу, премда непоправљиво корумпирану идеју. Па сад, некa се поносе ти вајни победници на свим странама – наши охоли и чистокрвни Лабрадори, Хртови и Пудле. А ипак, међу њима смо и даље Ми – Мешанци, Бастарди и Неодлучни.

Које жуља и притиска сваки идентитет изузев личног.

Који једину праву идентификацију осећају тек са сопственим именом и презименом а понекад, истина, ни са њим.

Да је ствар крајње осетљива и субјективне природе у то нема баш никакве сумње, па одмах скидам са себе било какву општу одговорност и говорим искључиво у сопствено име: као аутор, ја се најпријатније осећам у растегљивој, комотној кожи (пост)југословенског писца (који пише на источном идиому језика који опет слободно називамо хрватским или босанским или црногорским или српским – могли бисмо и мандаринским, што се мене тиче – а чија суштина је у томе да га сви разумемо изузетно добро без превода) и који се равноправно обраћа књижевној публици широм читавог БиХЦГХРСР-простора. Ништа више (а ни мање) од тога мени заиста није потребно.

А што се поменутог простора тиче, ма како га називали и ма којим га границама препречили, он на концу ипак остаје оно што је био и пре свих ратова из деведесетих: наш простор. Компликован, замршен и безнадежно проточан без обзира на све, шупаљ као швајцарски сир. Никакве нове границе, никакве нове заставе, грбови нити химне ту не помажу.

Упркос свим трагичним искуствима, међу нама, становницима западног Балкана, и даље постоји неоспорна блискост. Држава која се звала Југославија више не постоји али тиме није нестало и оно што представља наш усуд и нашу највећу срећу уједно: сродност сензибилитета.

А управо та сродност и јесте оно право извориште (пост)југословенске књижевности али и (пост)југословенске музике и филма, (пост)југословенског мејнстрима као и (пост)југословенских супкултурних и алтернативних токова и струјања. И не само то: из те сродности, last but not the least, проистиче и јединствен (пост)југословенски треш – богу хвала на њему! – све те наше забавњачке, турбо-фолк и денс звезде и звездице, глупаве тв-сапунице и јефтине комедије над којима се грохотом смеје онај најобичнији свет.

Наш свет: нуклеарне породице западнобалканског типа – баба, деда, мама, тата, брат, сестра и кућни љубимац – најобичнији људи који се некако сналазе у специфичним околностима овдашњих верзија laissez-faire капитализма и који, распоређени по малим, двособним становима у новоградњи, натрпани по истоветним дневним собама, пред упаљеним телевизорима, из вечери у вече траже само нешто мало забаве и предаха од напорне свакодневице широм читавог овог – нашег – (пост)југословенског простора.