Човек са једанаест прстију

Кад је о музици реч, Салцбург је један баш срећан град. Само пре две године, свет је уперио очи (и прислонио ухо) у стару аустријску варош, а све због оних 250 лета од рођења В. А. Моцарта. Али, Салцбург је и родно место славног диригента Херберта фон Карајана, тако да је прошлог викенда овде почела једна нова планетарна прослава: обележавање стогодишњице рођења једног од највећих музичара у историји чији је "инструмент" диригентска палица.
У његову част, оркестар Моцартеума, предвођен Ајвором Болтоном, извео је концерт чији програм није био нимало случајан. Баш као и састав Моцартеума из давне 1929. године, којим је дириговао тада млађани Карајан, и ови музички "потомци", из новог века и миленијума, за програм концерта изабрали су: Пету симфонију П. И. Чајковског, Моцартов Концерт за клавир бр. 23 и "Дон Хуана" Рихарда Штрауса. Карајан је, ето, имао срећу да је његов богати отац изнајмио поменути оркестар како би се чуло и видело да је његов двадесетогодишњи син диригент који обећава, што је овај као од шале потврдио.

И тако је започела једна дуга, блистава каријера Херберта Ритера фон Карајана (1908–1989), диригента који је својим делом задужио многе велике светске оркестре. Понајвише Берлинску филхармонију, на чијем је челу био све до своје смрти, скоро пуних 35 година, па му крајем месеца "његов" оркестар приређује омажe код куће, у Паризу, Луцерну и Бечу, концерте на којима ће дириговати Сеиђи Озава. Из Њујорка, Лондона и Минхена... такође најављују како ће пригодним програмима обележити ову значајну годишњицу, на фестивалским позорницама родног Салцбурга славиће свог великог маестра, његов лик појавиће се и на поштанским маркама, а ту је, разуме се, и диско индустрија и њени интереси на музичком тржишту.

Занимљиво је порекло Карајанових, који су се, у Моцартовом 18. веку, доселили са југа, као Цинцари из северне Грчке. У новом свету они ће се уздићи до племићких висина. Са југа је потицала и његова мајка која није скривала своје српско порекло. А мали Херберт као да је био кренуо музичким трагом свог великог суграђанина: осам година учио је на Моцартеуму клавир и композицију. Није био чудо од детета, али јесте чудо од младића. Уследио је музички заокрет. Пут у Беч на студије дириговања, где је научио да је палица његов једанаести прст. Осим тога учио је и технологију и филозофију. Млад и талентован брзо се пењао по музичким скалама. Да ли из симпатија, да ли из страха, или можда због претераних амбиција тек, Карајан је рано постао и члан Хитлерове партије. С друге стране, једна од његових супруга – Анита Гутерман, којом се оженио ратне 1942. године – имала је и јеврејскe крви, што му партијски "пријатељи" нису опраштали. А, неће му, тек тако, опростити ни ратни победници – ону нацистичку мрљу у биографији. Било је лаког бојкота и ембарга, међутим, већ 1947. Карајан обнавља своју изузетну каријеру и деценијама ће дириговати најбољим оркестрима на најбољим позорницама света.

Будимо на крају и малчице нескромни и убројмо у то и две незаборавне вечери на Коларцу, октобра 1972 – на 4. Бемусу. Маестро је дириговао Берлинском филхармонијом и Београђани су прве вечери слушали Бетовена а друге – музику Моцарта, Вагнера и Брамса. Није мала ствар (п)остати делић велике, сјајне галаксије Херберта фон Карајана. Галаксије у којој нема тишине.