Јавна тајна е-поште

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, септембра  Кад укуцавамо СМС или састављамо е-пошту, не размишљамо да ли оно што смо написали, било да је неки пословни податак, или интимна порука, можда неће видети само очи оних којима је намењено, него и неке које су за то заинтересоване из не баш добронамерних побуда.

Америчку јавност је на то ових дана подсетио случај извесне Елене Киони која се заљубила у једног ожењеног човека, и откривши да он, поред ње, има и друге ванбрачне везе, одлучила да о томе сазна што више.

На Интернету је наишла на оглас који је нудио да јој за само сто долара обезбеди лозинку за отварање адресе е-поште њеног љубавника. За додатних сто добила је улаз и у електронску пошту његове супруге. На основу онога што је тамо прочитала, почела је да породицу узнемирава телефоном, користећи један сервис који је њен глас претварао у мушки. То је привукло пажњу овде за то надлежних служби, стално на опрезу због потенцијалних претњи националној безбедности, па су Киони тако ушли у траг. Ухапшена је због неовлашћеног упада у туђе компјутере и суд у држави Вирџинија осудио ју је на 15 месеци затвора.

Али права је реткост да је неко тако оштро кажњен због проваљивања у туђе компјутере, или хакерисања, како се то каже у компјутерском жаргону. То јесте незаконито по федералном закону, али се у законима већине федералних јединица третира само као прекршај. Шпијунирање електронских комуникација, мобилних порука (сваки СМС остаје бар за одређено време сачуван у рачунару мобилног оператера), било институционално (када се за то употребљава реч надзор) или приватно (хакерисање), постоји још откако су мобилни телефони и персонални рачунари постали свакодневица  већ више од десет година. Мало ко обраћа пажњу на сигурност таквог општења. Сви се некако уздамо у то што смо смислили неку лозинку, лаку или тешку, и уљуљкујемо се да смо тиме обезбеђени.

То је највећа заблуда компјутерске ере. Ништа што путује виртуелним путевима дигиталне планете није сигурно. Заинтересовани и квалификовани хакер ће, ако има довољно знања и стрпљења, једном ипак решити загонетку коју сте му поставили.

 Поред сервиса који ће лозинке проваљивати за паре, на Интернету је у оптицају мноштво савета и бесплатних програма који заинтересованима омогућавају да завирују у туђе комуникације. Тако се краду и наше лозинке и тако наше тајне постају доступне и очима оних којима нису намењене.

У Америци се иначе не крије да бар свака пета велика корпорација има радно место читача електронске поште запослених, како би се спречило цурење пословних тајни. У е-пошту завирују и тајне службе, ако смо им на мети, али и компјутери компанија преко којих излазимо у свет Интернета, како бисмо, на основу речи које користимо, уз наше писмо пласирали и адекватне огласне садржаје.

Ако желите да нешто заиста остане тајно, не користите компјутере да то чувате или прослеђујете.