Без диктата, молим

За Јосипу Лисац нема живота без песме, сањарења, љубави, ентузијазма, храбрости, истине... Од када је први пут запевала на фестивалу у Опатији далеке 1968. године, њена каријера препуна је незаборавних песама. Деценијама уназад никоме није пошло за руком да засени јединствену појаву хрватске певачице. Својим специфичним вокалом и уникатним визуелним идентитетом постављала је стандарде и одувек била визионар.

У прилог томе говори и наслов њеног новог албума „Живим по своме” који је објавила пре неколико месеци после осмогодишње дискографске паузе. Некада је певала: „Покажи ми где Дунав љуби небо” а, недалеко од места где се „спајају” Дунав и Сава, срели смо се пре неколико дана са Јосипом Лисац која нас је, објашњавајући наслов албума, упитала: „Зар не живи свако живот по своме?”

– Сви смо ми различити и свако живи како зна и може. Битна је умешност да се не повинујеш диктатима. Сваки човек сам бира, а ја бирам да живим како хоћу. Ја сам увек за експерименте, новитете, ризике. У ствари, цели мој живот је ризик.

Албум је, како истиче, ведар, пун ритма, али и драме. Иако слави четири деценије каријере, Јосипа Лисац као „стари вук” увек даје шансу младима. Тако је било и овога пута када је продукцију албума поверила једном од најталентованијих хрватских џез музичара и аутора Елвису Станићу.

– Мене радује да радим са младим, даровитим људима. Нисам ја себична па дајем шансу младима да бих се ја подмладила. Нису битне бројке, већ колико си млад духом, у глави.

Јосипа своје концерте посматра као сусрете који могу донети нека нова пријатељства. Још тражи нове пријатеље у Београду. Већ прву прилику за то имаће 28. октобра у „Сава центру ” и, дан касније, у Српском народном позоришту у Новом Саду.

– Оно што јесам и што имам, то ћу дати публици. Ја сам отворена књига, знају ме сви, нема сад ту неке посебне атрактивности. Када ми неко каже: „Шта је мени значио албум ’Дневник једне љубави’!”, то је тренутак због кога вреди радити. То је светлост која значи спас.

Иако никада није имала стратегију или план да шокира и буде другачија, признаје нам да јој шаблони никада нису пријали. Исто је и данас.

– Свесна сам свог окружења и стварности. Данас ми се на музичкој сцени мало тога свиђа, јер се истиче све оно што не ваља. На пиједесталу су они који не треба да буду, влада пошаст. То није мој свет, јер свој имам, и у њему сам још она девојчица која занесено живи. Тешко је задржати своје место, али успевам.

Живот и каријера Јосипе Лисац неодвојиво су везани за име Карла Метикоша, њеног музичког и животног сапутника који је преминуо 1991. године. Од легендарног албума „Дневник једне љубави” из 1973. њих двоје су потписали још 13 музичких остварења. Од Карлове смрти сваке године је у децембру правила концерте у његову част. Но, овога пута је направила преседан, па је 14. фебруара, на Дан заљубљених и свој рођендан, одржала, како сама каже, предиван концерт у славу Карла Метикоша.

– Да није било Карла и те снажне љубави, данас не би било ни мене. Он је мене лансирао и оставио ми такву музичку баштину да ја данас могу да разговарам са вама, стварам нове албуме, имам концерте…

Крајем седамдесетих боравила је три године у Америци, где је снимила албум „Made in USA” и сарађивала са Ајром Њуборном, Паулином да Костом, Џоелом Пескином, Теријем Кларком… Упркос сарадњи са таквим музичарима и могућности да оствари „амерички сан”, вратила се кући.

– Понекад се питам зашто нисам остала. Али, требало је бити стално тамо, у сржи догађања, испочетка градити каријеру, живот и заборавити на све што имаш код куће. Често ми кажу: „Како би изгледало да тебе нема овде”. Била сам тамо, направила одличан албум, а вратила сам се јер сам овде била потребнија. Кажу ми да сам, на неки начин, направила револуцију на музичкој сцени тадашње Југославије. Уосталом, мораш имати неког ко се 40 година бори против ветрењача. Говорили су да сам авангардна, екстравагантна, али ја то не видим тако. Нормална сам и целог живота истрајавам на свом путу. Можда он јесте тежак, али је мој.

Иако би многи тешко могли да замисле Јосипу Лисац на голф теренима, она опет има изненађење. Већ пет година страствено игра голф.

– У том спорту нема агресивности, брзине… Голф је као медитација или јога, а ја сам тај тип. Свиђа ми се што ту стално учиш, а може да ми се деси да сутра победим неког ко се 20 година бави голфом. То је спорт који је прави рендген за човека. Не волим да играм са слабијима од себе. Ово што кажем не односи се само на голф, већ и на живот. Увек треба играти са јачима, јер ћеш и ти тада бити бољи.