БОРИС ЈАШОВИЋ

Социолошки гледано, спортски догађаји би требало да функционишу првенствено као сигурносни вентили који појединцима тј. навијачима омогућавају да на известан начин превазиђу напетости нагомилане утицајима друштва. Ритуалним чином навијања навијачи се као социјална група колективно ослобађају стреса који као појединци неминовно проживљавају у свакодневном животу. Међутим, недавни догађаји показали су да је овај сигурносни вентил почео да пропушта недопустиви говор мржње који нема много везе са спортским навијањем. Да невоља буде већа, неспортско навијање претендује да се преобрази у потпуно нову стратегију лечења незадовољстава изазваних транзиционим тегобама друштва које тешком муком ради на изградњи демократских институција.

Уколико пођемо од тезе да друштвене неприлике проузрокују, у конкретном случају, испаде на расној и верској основи, онда није потпуно без основа позивање на социјално-психолошку теорију агресивности приликом анализе поменутог феномена. Према теорији о тражењу жртвеног јарца, агресивност настаје као последица спречавања задовољења егзистенцијалних потреба услед фрустрације. Фрустрација се пре свега јавља због немогућности остваривања друштвених и индивидуалних циљева код већине припадника, пре свега, млађе генерације. Разлози су познати: велика незапосленост, несигурност радних места, немогућност социјалне мобилности највише услед преовладавајућег непотизма итд. итд. Фрустрација доводи до нагомилавања агресије па се трагање за жртвом на којој треба искалити незадовољство јавља као логична али непримерена последица. Жртве су обично разне мањинске групе или појединци који се одабирају не због тога што су на било који начин криви за неповољну друштвену ситуацију, већ због тога што представљају објекте према којима је најлакше испољити агресивност без опасности од крупнијих друштвених санкција.

Питање је да ли је овде реч о изолованим појединцима који не представљају опасност по друштво или о нечему озбиљнијем? Припадници навијачких група су пре свега млади људи – адолесценти и малолетници али и они старији (до тридесет година) који су због целокупне друштвене ситуације постали жртве продуженог детињства. Сви они су, без обзира на место које заузимају на социјалној лествици, припадници једне хомогене доколичарске класе која се налази у вакууму између раније родитељске доминације и будуће интеграције у друштвену структуру (путем рада и брака). Стање егзистенцијалне несигурности које произлази из поменутог вакуума утиче на то да се многи од припадника младе генерације напросто препуштају различитим облицима девијантног понашања међу којима се хулиганизам појављује пре као спорадична активност и повремена алтернатива конвенционалном понашању него као трајно опредељење. Међутим, оно што забрињава јесте да код одређеног броја девијантно усмерених навијача постоји неизмерна доза задовољства због наношења увреда другим лицима што се може довести у везу са деструктивном агресивношћу у Фромовом смислу. У сваком случају оваква врста навијачке девијантности поседује и једну позитивну црту – благовремено скретање пажње јавности на евидентан друштвени проблем који постоји, што на крају може резултирати доношењем адекватних мера приликом његовог решавања.

Како се чини, проблем расних и националних изгреда на спортским теренима могуће је решити искључиво оштрим санкцијама. Ако су Енглези успели да у извесном смислу цивилизују сопствене навијаче познате по екстремном хулиганизму и да викенд утакмице претворе у породичне хепенинге зашто то исто не бисмо урадили и ми?