Бруцошкиње распоређене

Бруцошкиње су сазнале у ком од седам домова ће „отворити књигу” академског живота у, за њих новом, великом граду. У свечаној сали студентског дома „Карабурма” јуче им је подељено укупно 635 места. Јована Јаковљевић, Вања Радуловић, Јелена Вићентијевић, Радмила Секулић и Ивана Марковић са Косова и Метохије нашле су се на зачељу ранг листе, па им је кључеве уручио лично министар просвете, Жарко Обрадовић.

– Надам се да ће дом постати ваша друга кућа, да ћете учити, све испите положити већ у јулу и, наравно, дружити се. Међу цимерима се стичу пријатељи за цео живот, дешава се да вам после неколико деценија у некој далекој земљи вршњак приђе и пита вас да ли сте становали у четвртом блоку, шифра 358 – рекао је Обрадовић и додао да је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века у домовима и сам становао, као студент, постдипломац, али и илегалац.

Ивана Марковић из Косовске Митровице уписала је један од најтежих, Електротехнички факултет, а прву годину провешће у „Карабурми”. Као једна од најбољих, могла је да бира где ће становати, а за овај дом определила се јер је близу факултета.

– Осећам неку зебњу и тешко ми је зато што сам превише далеко од породице. Ваљда ћу се мало ослободити сада када знам где ћу се скућити – каже Ивана.

Део дана провела је са Вањом Радуловић, која је у престоницу стигла из истог града, са истим осећајем неизвесности пред задацима који јој предстоје на Факултету политичких наука. Када распакују кофере, вероватно ће се заједно упустити у откривање Београда.

Неколико девојака које су пристигле из Чачка биле су другачије расположене. Једва су, кажу, чекале да се „ослободе” родитељских зановетања.

– Очекујем да ће студирање протећи још боље него средњошколски дани и да ми нико више неће ограничавати слободу. Знам да се студенти из Чачка друже само међусобно. Једва чекам да се прикључим „клану” и излазим у нашу кафану „Корчагин”, клуб „Балтазар”... – рекла је једна од њих.

Милица из Аранђеловца пожалила се да јој је жао што није добила место у дому „Кошутњак”.

– Пре неки дан посетила сам другарицу која станује у њему, одушевила сам се и молила бога да ми он западне. Плафон је, попут моје девојачке собе прекривен ламперијом, а кроз прозоре се види зеленило на какво сам навикла гледајући аранђеловачки парк у коме сам провела готово цео живот – прича Милица.

Чекајући да буду прозване, две бруцошкиње су причале да им је тешко да се навикну да је већина људи на престоничким улицама нељубазна, да им је необично да их неко гура у аутобусу, а да им се ни не извини.

– Има и пуно просјака, неколико дана сам им свима давала паре, али сам схватила да ћу банкротирати. Знаш да не треба да плаћаш градски превоз јер казне у Чачак никада не стижу, моја сестра их има бар петнаест, па ништа – ћаскале су.

Новој станарки „Патриса Лумумбе” из Лесковца било је свеједно који дом ће добити, само да не мора да изнајмљује стан, јер су њени родитељи, како каже, шворц.

– Лакнуло ми је када сам видела своје име изнад црте. Мој брат је прошле године завршио филозофију, а којекакве станове изнајмљивали смо му од 2000. године. Са још два рођака плаћао је двеста евра руину у Булевару ослобођења. Рупе на зиду покривао је постерима, намештај је био у стилу „Луј минус четрнаести”, једна пећ, прозори трули, спавали су у дуксевима, са капом на глави, покривени са по два јоргана тешка тону. Машина за веш убуђала, телевизор црно-бели, душеци штрокави. Газда им је рекао да ако види да суше више од петоро панталона, знаће да перу и туђе јер је, каже, небулозно да неко има толику гардеробу. Све то стварно не бих поднела – испричала је она.

Старије колеге бруцошима су, кажу, рекле да је клопа у мензи супер и да никако не треба пропуштати десерт понедељком, мињоне, обланде и бонжиту, као и да обавезно иду у „Студењак” јер тамо „има пуно младих и лудих кафаница”.

Овим девојкама ускоро ће се придружити и момци. Расподела за њих је данас.

И. Ј.