ДРАГАН ТОДИЋ

Звезди служим као веран пас 36 година. Нисам променио боју, страст и приврженост, чак сам временом постајао све вернији. На "северу" сам од седамдесетих година прошлог века, од Џајине генерације, а потом сам испратио Пижонову, Пиксијеву... Деведесетих сам се преселио на западну трибину. Љубимци су ми били: Џаја, Блеки Богићевић, Срба Стаменковић (покојни), Стане Караси, Пижон, Репчић, Милко Ђуровски, Пикси, Роби Просинечки, Панчев и Стеван Дика Стојановић.

Кућа, школа, стадион и тако укруг – то је била моја младост. Запоставио сам породицу и лепе ствари у животу због Црвене звезде. На моју идеју направили смо заставу величине 700 квадратних метара, која је била највећа на простору бивше Југославије. Њену израду финансирала је фирма "Беко", уз претходну сагласност генералног секретара Владимира Цветковића. Крали смо буриће са разних градилишта и тако импровизовали бубњеве. Најбоље навијање је било на утакмици Црвена звезда – Бањик (Чехословачка), када је свих 100.000 гледалаца у глас бодрило наш вољени тим.

Десет година сам имао чланску карту с бројем 001, а две нове године сам дочекао на "Маракани". Једном сам од десет увече до шест ујутру чистио снег са терена, да бисмо могли да одиграмо првенствену утакмицу. Од Триглава до Ђевђелије поштовао сам сваког навијача Звезде: дао сам им душу, пажњу, љубав, весеље и никада нисам дозволио да се било ко од њих осети повређеним или увређеним, јер сам сматрао Црвену звезду и њене навијаче највећом породицом на свету.

Некада је Звезду на "Маракани" просечно гледало 25-30.000 људи, без утицаја политике. Од 1989. почиње мешетарење, политичке странке извиру као печурке после кише и желе да придобију Звездин "север". Али, моја душа остала је само Црвена звезда и ништа друго не постоји. Пре двадесет година сам управи предложио да формирамо клубове навијача са седиштем у Београду и да су тада то прихватили, 1991. године када смо били прваци Европе и света, имали би сигурно најмање милион регистрованих навијача. Имам безброј добрих идеја, али они се понашају као причам небулозе.

Србију прати неслога, завист, пакост, љубомора, а све се то манифестује и на Црвену звезду. Све је кулминирало последњих година: одлазак Џајића и постављање Стојковића. Ту се нешто крупно десило. Шта је истина у свему томе зна само неколико моћних људи и ја их позивам да је саопште, зато што нико нема право да се игра са шест милиона Звездиних навијача. До изражаја су дошле улизице, полтрони, преваранти и крајње покварени људи. Многи желе да понизе наш највећи клуб, а по чијем налогу ваљда само бог свети зна. Не боли ме што ме лажу, него што мисле да им верујем. Као да неко хоће да уништи наш клуб, али поцепати Звезду је као поцепати Србију.

Играчи више не осећају ништа: другарство никада није било горе и боре се само за то ко ће да има бољи џип и пунији џеп. Раније смо најбоље тимове Звезде знали да кажемо за 20 секунди, а сада не можемо ни за 20 дана. Док ја пасем траву и пијем "мокраћу уместо лимунаде", други који су дошли из суседног табора овајдили су се бар за пет живота. Шта сам добио: три крварења, операција желуца, разбијена глава, уништена породица. Без крова, посла, кола, зуба... Све саме нуле. Али, на срећу ту су и хиљаде пријатеља и добрих породица, које помажу мени и мојој деци, да не останемо незбринути на улици.

Зашто очекивати од других да буду као ја, ако сам доживео ужас и беду. Ипак, садашњем руководству Црвене звезде желим све најбоље, пуно здравља и да их срећа прати, јер боље људе у животу нисам срео.