DRAGAN TODIĆ

Zvezdi služim kao veran pas 36 godina. Nisam promenio boju, strast i privrženost, čak sam vremenom postajao sve verniji. Na "severu" sam od sedamdesetih godina prošlog veka, od Džajine generacije, a potom sam ispratio Pižonovu, Piksijevu... Devedesetih sam se preselio na zapadnu tribinu. Ljubimci su mi bili: Džaja, Bleki Bogićević, Srba Stamenković (pokojni), Stane Karasi, Pižon, Repčić, Milko Đurovski, Piksi, Robi Prosinečki, Pančev i Stevan Dika Stojanović.

Kuća, škola, stadion i tako ukrug – to je bila moja mladost. Zapostavio sam porodicu i lepe stvari u životu zbog Crvene zvezde. Na moju ideju napravili smo zastavu veličine 700 kvadratnih metara, koja je bila najveća na prostoru bivše Jugoslavije. Njenu izradu finansirala je firma "Beko", uz prethodnu saglasnost generalnog sekretara Vladimira Cvetkovića. Krali smo buriće sa raznih gradilišta i tako improvizovali bubnjeve. Najbolje navijanje je bilo na utakmici Crvena zvezda – Banjik (Čehoslovačka), kada je svih 100.000 gledalaca u glas bodrilo naš voljeni tim.

Deset godina sam imao člansku kartu s brojem 001, a dve nove godine sam dočekao na "Marakani". Jednom sam od deset uveče do šest ujutru čistio sneg sa terena, da bismo mogli da odigramo prvenstvenu utakmicu. Od Triglava do Đevđelije poštovao sam svakog navijača Zvezde: dao sam im dušu, pažnju, ljubav, veselje i nikada nisam dozvolio da se bilo ko od njih oseti povređenim ili uvređenim, jer sam smatrao Crvenu zvezdu i njene navijače najvećom porodicom na svetu.

Nekada je Zvezdu na "Marakani" prosečno gledalo 25-30.000 ljudi, bez uticaja politike. Od 1989. počinje mešetarenje, političke stranke izviru kao pečurke posle kiše i žele da pridobiju Zvezdin "sever". Ali, moja duša ostala je samo Crvena zvezda i ništa drugo ne postoji. Pre dvadeset godina sam upravi predložio da formiramo klubove navijača sa sedištem u Beogradu i da su tada to prihvatili, 1991. godine kada smo bili prvaci Evrope i sveta, imali bi sigurno najmanje milion registrovanih navijača. Imam bezbroj dobrih ideja, ali oni se ponašaju kao pričam nebuloze.

Srbiju prati nesloga, zavist, pakost, ljubomora, a sve se to manifestuje i na Crvenu zvezdu. Sve je kulminiralo poslednjih godina: odlazak Džajića i postavljanje Stojkovića. Tu se nešto krupno desilo. Šta je istina u svemu tome zna samo nekoliko moćnih ljudi i ja ih pozivam da je saopšte, zato što niko nema pravo da se igra sa šest miliona Zvezdinih navijača. Do izražaja su došle ulizice, poltroni, prevaranti i krajnje pokvareni ljudi. Mnogi žele da ponize naš najveći klub, a po čijem nalogu valjda samo bog sveti zna. Ne boli me što me lažu, nego što misle da im verujem. Kao da neko hoće da uništi naš klub, ali pocepati Zvezdu je kao pocepati Srbiju.

Igrači više ne osećaju ništa: drugarstvo nikada nije bilo gore i bore se samo za to ko će da ima bolji džip i puniji džep. Ranije smo najbolje timove Zvezde znali da kažemo za 20 sekundi, a sada ne možemo ni za 20 dana. Dok ja pasem travu i pijem "mokraću umesto limunade", drugi koji su došli iz susednog tabora ovajdili su se bar za pet života. Šta sam dobio: tri krvarenja, operacija želuca, razbijena glava, uništena porodica. Bez krova, posla, kola, zuba... Sve same nule. Ali, na sreću tu su i hiljade prijatelja i dobrih porodica, koje pomažu meni i mojoj deci, da ne ostanemo nezbrinuti na ulici.

Zašto očekivati od drugih da budu kao ja, ako sam doživeo užas i bedu. Ipak, sadašnjem rukovodstvu Crvene zvezde želim sve najbolje, puno zdravlja i da ih sreća prati, jer bolje ljude u životu nisam sreo.