Шишање и чекање

Живот прође у сталном чекању: пред шалтерима, на станици, у реду за плаћање… Чекам, треба ми хитно шишање код Микија који ме шиша од детињства. За неке ствари стварно немам стрпљења, али за овај ритуал одвајам цело послеподне. Увек једва чекам да чекам код Микија. Мики се променио, остарио, скупио, руке стално уз тело, као да су од лаката до рамена прирасле за труп. Али и даље ревносно први и последњи ставља кључ у браву. Седим у углу и уживам у сталом времену. Све је исто, исти намештај, исте утензилије, исти мирис колоњске водице. Дневне новине на све стране али само један пензионер чита наглас, а остали слушају и гласно коментаришу. Такво читање потраје по цео дан, сам акт читања није важан, важне су опаске и ругање, важни су коментари, важно је ко кога заиста шиша.

Улази нова муштерија, знам човека из виђења, продаје саднице:

– Добар дан.

– Добар дан – сви као по команди.

– Јесте чули овај?

Не чекајући одговор, млади горан креће:

Долази Путин у фабрику како би испитао како вотка утиче на продуктивност радника.

– Је л’ пијеш? – пита Путин једног радника.

– Пијем.

– Па колико шрафова направиш кад попијеш пола литра вотке?

– 200.

– А кад попијеш литар?

– 220.

– А ако попијеш два литра, је л’ можеш да радиш?

– Па видиш да могу.

Смејемо се бурно, али кратко, као да се стидимо да истрајемо дуже од других. Мики користи тајац и руком показује на ослобођену столицу питајући:

– Како иде?

– Одлично – кажем.

– Има ли склечке?

– Има, није досадно.

– Одакле дува ветар?

– Из неке фиоке.

– Ма биће све у реду.

– ’Оће, већ је.

Три шкљоцања маказама у празно, а једно у ретку мету. Спуштене главе са брадом у прсима гледам седе власи које падају око столице. По брзини којом ме шиша видим да је све мање материјала. Време је прохујало од ономад када сам немирно седео на дрвеном коњићу како би ми Мики одвалио прописну тарзанку. Мики ту и тамо застане, баци поглед кроз излог и прокоментарише пролазника.

Гледам празну столицу поред своје десне стране, ту је некада седео отац и уживао у бријању. Стижући из неког дела света звонио бих кратко три пута, он отвара, пољубимо се у образ и питам што се није дуго бријао, каже – чекам тебе.

Док лелујам у сећањима Мики ме већ полира четком, чисти одећу меком метлицом и као да зна шта ми за крај треба, каже:

– Је л’ знаш овај? Једна породица у посети пиротској породици. Домаћица пита: ’Оћете да вам скувам супу од ћурку? Гошћа каже: Не каже се од ћурку него од ћурке. Е, јес’, нећу ваљда да вам кувам од две ћурке.

Смех се шири, а ја брже-боље излазим јер знам да су слике брже: подстанари, јутарња кафа са мајком, другом страном јаблане крени, бурек да, остани горе Борко, студентски дом „Карабурма“, баскет са професором Салтоном, сува паприка поред пута, самодопринос, ти си далеко али те стално срећем, нови подобни директори, старе улице а нова имена, црно лишће на крову, умро чика Мицко са другог спрата, нема, бре, репризе, непознати јунак, колатералне штете, изгубљене генерације, народна кухиња, погубљени кликери и другови, живим у свету пријатеље, имам код куће, шта ћеш овде, стигао Интернет и у моје село, Кундера на крову лесковачког сајма, прилези после ручка, покажи од којег дрвета се кашике праве, ресторан „Козара“, немаш појма, ово је Србија, мајстори не долазе ни данас, како да одем професоре, ти селе остани ја одох... све је ту, све заједно између сваког новог чекања. И добро и лоше, и прошло и оно што ће доћи биће добро јер верујем у добро. Добро је, код куће сам.