ВЛАЈКО ПАНОВИЋ

Агресивност, она конструктивна је пожељна, без чега нема живота. Агресивност служи да човек преживи, истовремено да ствара, креира, да се брани, бори, прилагођава изазову времена. Међутим, оног тренутка када та агресивност није позитивна и пређе у деструкцију, односно наношење зла и штете, у том случају можемо говорити о феномену данашњице. Нажалост, омладина је гурнута у агресивност и она уствари само опонаша одрасле. Деца се у неким породицама први пут суочавају са агресивношћу у којима се често комуникација одвија на непримерен начин који оставља простор за оно што називамо емоционална спектралност.

Читава цивилизација је изгубила спонтаност у реаговању. Телевизијска слика сама по себи задире у оно најисконскије у човеку, његову потребу за радозналошћу, она по свом својству нуди илузију интеракције. Недовољно добро организоване породице у којима деца немају довољно обавеза, односно нису научена одговорном понашању, не омогућавају деци да изразе своју нагомилану енергију на прави начин. Телевизијска слика нуди много агресије, оног што није васпитно и поучно, она моделује њихову свест и систем вредности, и уместо да бирају програме адекватне њиховом добу старости, она им просто намеће илузију лаког живота, форсира задовољење по сваку цену...

Васпитањем настојимо да помогнемо деци да пре свега оплемене те нагоне, да их изражавају на један суптилан начин, социјално дозвољен, прихватљив, а не да иду у нестрпљење у задовољење " сад и овде". Та реакција је уствари реакција кратког споја. Оно што одликује савременог човека то је пре свега нестрпљење. Медији су учинили да човек отупи у својим реакцијама. Буквално људи данас на бол најблискијих не реагују често солидарношћу, емпатијом...

Агресивност се као бумеранг враћа цивилизацији и она није обележје једног простора, она је заправо универзална појава. Адреналин је тај хормон који нас држи у стању сталног стреса, узбуђености. Често се форсира екстремност, све оно што подиже ниво адреналина, и то код деце ствара потребу да се сутра и они понашају тако. То је несрећна омладина која одраста у породицама без довољно ауторитета који би помогли њима да поставе јасне границе између добра и зла. Родитељство је вештина. Ми данас бележимо кризу породичног ауторитета. Млади човек који се сутра нађе у групи има потребу за идентификацијом са групом. Ако човек нема добар узор са којим би могао да се поистовети унутар породице али и друштва, онда он свој идентитет лако препушта групи.

Деца на стадионе долазе са жељом да доживе сензацију, узбуђење, да опонашају одрасле. На телевизији се форсира екстремност, брзина, лудило, снага, све оно што човека не оставља смиреним. Млади стално живе у таквим искушењима, и онда је разумљиво да губе смиреност. Савремени човек јесте изгубио битку оног тренутка када је изгубио свој мир. Човек у групи најлакше пребацује своју одговорност неком другом јер тада није довољно урачунљив да контролише своја искушења.

Родитељи су дужни а са њима и друштво, да помогну деци да направе прави избор, да науче децу да воле, поштују и да буду свесна да је живот тежак за већину људи. Да само онај ко ради и креира, ко се ослања на рад и активност, има могућност да буде солидаран са другим људима. Игра треба да буде уживање и витешко надметање. У нашем спорту још влада девиза: "Убити противника".

Решење проблема видим у два правца. Први, морамо помоћи породици да се она на прави начин бави децом. И други, да помогнемо деци. Лично сматрам да се мора кажњавати лоше понашање, али не само санкционисати, већ радити са тим младим људима. Никада човек није био усамљенији него данас, депресивнији, напетији. Зато је обавеза свих да што пре вратимо достојанство животу.