VLAJKO PANOVIĆ

Agresivnost, ona konstruktivna je poželjna, bez čega nema života. Agresivnost služi da čovek preživi, istovremeno da stvara, kreira, da se brani, bori, prilagođava izazovu vremena. Međutim, onog trenutka kada ta agresivnost nije pozitivna i pređe u destrukciju, odnosno nanošenje zla i štete, u tom slučaju možemo govoriti o fenomenu današnjice. Nažalost, omladina je gurnuta u agresivnost i ona ustvari samo oponaša odrasle. Deca se u nekim porodicama prvi put suočavaju sa agresivnošću u kojima se često komunikacija odvija na neprimeren način koji ostavlja prostor za ono što nazivamo emocionalna spektralnost.

Čitava civilizacija je izgubila spontanost u reagovanju. Televizijska slika sama po sebi zadire u ono najiskonskije u čoveku, njegovu potrebu za radoznalošću, ona po svom svojstvu nudi iluziju interakcije. Nedovoljno dobro organizovane porodice u kojima deca nemaju dovoljno obaveza, odnosno nisu naučena odgovornom ponašanju, ne omogućavaju deci da izraze svoju nagomilanu energiju na pravi način. Televizijska slika nudi mnogo agresije, onog što nije vaspitno i poučno, ona modeluje njihovu svest i sistem vrednosti, i umesto da biraju programe adekvatne njihovom dobu starosti, ona im prosto nameće iluziju lakog života, forsira zadovoljenje po svaku cenu...

Vaspitanjem nastojimo da pomognemo deci da pre svega oplemene te nagone, da ih izražavaju na jedan suptilan način, socijalno dozvoljen, prihvatljiv, a ne da idu u nestrpljenje u zadovoljenje " sad i ovde". Ta reakcija je ustvari reakcija kratkog spoja. Ono što odlikuje savremenog čoveka to je pre svega nestrpljenje. Mediji su učinili da čovek otupi u svojim reakcijama. Bukvalno ljudi danas na bol najbliskijih ne reaguju često solidarnošću, empatijom...

Agresivnost se kao bumerang vraća civilizaciji i ona nije obeležje jednog prostora, ona je zapravo univerzalna pojava. Adrenalin je taj hormon koji nas drži u stanju stalnog stresa, uzbuđenosti. Često se forsira ekstremnost, sve ono što podiže nivo adrenalina, i to kod dece stvara potrebu da se sutra i oni ponašaju tako. To je nesrećna omladina koja odrasta u porodicama bez dovoljno autoriteta koji bi pomogli njima da postave jasne granice između dobra i zla. Roditeljstvo je veština. Mi danas beležimo krizu porodičnog autoriteta. Mladi čovek koji se sutra nađe u grupi ima potrebu za identifikacijom sa grupom. Ako čovek nema dobar uzor sa kojim bi mogao da se poistoveti unutar porodice ali i društva, onda on svoj identitet lako prepušta grupi.

Deca na stadione dolaze sa željom da dožive senzaciju, uzbuđenje, da oponašaju odrasle. Na televiziji se forsira ekstremnost, brzina, ludilo, snaga, sve ono što čoveka ne ostavlja smirenim. Mladi stalno žive u takvim iskušenjima, i onda je razumljivo da gube smirenost. Savremeni čovek jeste izgubio bitku onog trenutka kada je izgubio svoj mir. Čovek u grupi najlakše prebacuje svoju odgovornost nekom drugom jer tada nije dovoljno uračunljiv da kontroliše svoja iskušenja.

Roditelji su dužni a sa njima i društvo, da pomognu deci da naprave pravi izbor, da nauče decu da vole, poštuju i da budu svesna da je život težak za većinu ljudi. Da samo onaj ko radi i kreira, ko se oslanja na rad i aktivnost, ima mogućnost da bude solidaran sa drugim ljudima. Igra treba da bude uživanje i viteško nadmetanje. U našem sportu još vlada deviza: "Ubiti protivnika".

Rešenje problema vidim u dva pravca. Prvi, moramo pomoći porodici da se ona na pravi način bavi decom. I drugi, da pomognemo deci. Lično smatram da se mora kažnjavati loše ponašanje, ali ne samo sankcionisati, već raditi sa tim mladim ljudima. Nikada čovek nije bio usamljeniji nego danas, depresivniji, napetiji. Zato je obaveza svih da što pre vratimo dostojanstvo životu.