Панде, албатроси, бабуни и остали човекови рођаци

Дарвинизам дели судбину свих „изама” који су у вези са неким именом: они су увек обрада доктрине оснивача, његова институционализација и кодификација. Повест рецепција Дарвина вероватно би могла да исплете једну кривудаву причу која би дала основа за оно питање које је затекло хришћанство или марксизам: да ли је Христ, односно Маркс, спадао у одговарајући покрет или би се, да је могао сведочити у шта се претворио, пренеразио и одрекао свог наука.

Оно што се крије под шифром „Дарвин” – оповргавањем објашњења порекла човека као божје креације за рачун самониклог живог света – несумњиво је представљало један рез у науци. Али не само у науци. Према Фројдовом луцидном и знаменитом запажању, то је била друга од три ране које је наука задала оном човековом нарцизму који се дотад протезао и у научне визије света.

Прво нас је Коперник бацио у очајање открићем да нисмо средиште универзума, да смо негде на периферији равнодушног кретања камења, тек једна од странпутица свемира. Једва смо се и уз жртве привикли на такво стање ствари и заузели резервни положај – ако баш и нисмо главне баџе у васељени, на земљи нам нема равна; разне врсте постоје, али ми што смо...: ем посебни, ем цареви, ем врхунац, замало не рекосмо еволуције... – кад нас нетом заскочи Дарвинова еволуционистичка теорија која је оспорила и ту повластицу. Једна смо међу другим животињским врстама која је радила исто што и све друге: зарад самоодржања одговарала на изазове природе оним средствима која јој стоје на располагању и која је немилосрдном селекцијом унапредила. Још једна илузија, још један удобни свет се срушио. Недостатак ломаче је надокнадила голема повика и карикирање „мајмунског” учења.

Трећу озледу Фројд мисли да он задаје. И то, опет, тек што смо се некако свикли и на еволуционизам. Он удара на последњу одступницу која је преостала нарцизму: ако ни у свемиру ни на Земљи нисмо изузетни, нико нам не може одузети наше „интелектуалне” потенцијале, наше „ја”, нашу личност, наш субјективитет, ту нашу уникатну и највластитију властитост. Нисмо ни са собом сами, ни у себи меродавни, ни властити господари. Од ове ране се још бранимо, овог пута прећуткивањем и иронисањем. То је већ Фројд наслутио реплицирајући једној пацијенткињи да преозбиљно схвата свој живот.

И као што је Фројдово учење, које је смишљено да нас вида од нашег нарцизма, претворено у видање у њему, нешто слично се десило и са Дарвиновим науком. Наиме, он се на очигледан начин супротставио и још увек се супротставља креационистичкој теорији о Божјем плану Стварања. А шта се у општој свести супротстављало богу у наступању модерне? Човек. Која ће онда теорија бити насупрот теорији да је бог творац? Хуманизам.

И „хуманисти” су преузели Дарвина, преобликујући његову теорију тако да су у противставу према богу величали посебност и (само)твораштво човека. „Дарвин” је обезубљен и кривотворен. Клело се у њега против теологије, али је избачен кључни део његове теорије: да немамо више права на хијерархијску разлику од осталог живог света. Тако су, како примећује Џон Греј, хуманисти само лаицизовали ону теологију која је такође човека сматрала посебним, макар за познање бога, и неутралисали ону узнемирујућу Дарвинову сугестију да нисмо ништа више до један мајушни део или манифестација, Докинс би рекао, „континуума живота”.

То је већ и емпиријски показано. Савремене студије когнитивне етологије брижљиво нагризају нарцизам човека у свим његовим сегментима. Ако се мислило да смо изузетни по језику, установљено је да постоје не тако малобројне животиње које разумеју симболичку репрезентацију и способне су да употребе одговарајући језик. Ако смо веровали да смо само ми кадри за дуготрајне породичне везе, јавља се пре свих мајка орангутана која остаје са својим младима осам или десет година, а и кад они напусте заједницу, наставља да одржава контакт с њима, али и шимпанзе, бабуни, вукови, слонови и још неке друштвеније животиње које такође негују дуговеке проширене породичне заједнице.

Ако је сматрано да је ексклузивно људска способност да се социјално оријентише, онда су ту, између осталих, дивљи пси, кокошке и коњи, за које је све примећено да решавају различите проблеме који се неминовно јављају у сложеним друштвеним групама и маневришу унутар својих социјалних окружења. Ако је изражавање емоција држано за дистинктивну карактеристику човека, откривен је читав низ врста у којима њени припадници поклањају посебну пажњу емоционалном стању појединачно разазнатих суврсника, или чак истински пате због смрти својих партнера и дословно „умиру од туге”. Ако је полно општење из задовољства узимано за привилегију људи, опет се пронађу и неке животиње чије животе не карактерише само борба за преживљавање, агресија и сукоб, него и неспутана радост, игра и много репродукцијом неруковођеног секса.

Речју, испитивања понашања животиња показала су да се ниједна од активности које су сматране искључиво људским, не може без контроверзи приписати само људима, да не постоји јединствено обележје, односно специфичне и оштро разграничене способности наше врсте, већ и наше понашање и наша когниција деле дубоке корене са понашањем и когницијом животиња. Људске способности, подучава нас савремена биологија, једнако су производи еволуционе селекције као што су то обележја других животиња. Мери Мидглеј упозорава да су таман колико и ми, и слонови, албатроси или џиновске панде такође „на много начина јединствени”.

То би, коначно, могло звучати сасвим дарвиновски. Чини се да су колебања и хуманистичка прерушавања његове теорије тиме завршена, да су и последњи остаци антропо-теолошког обрасца мишљења, о креационизму да не говоримо, скинути са дневног реда (науке, макар). Али управо тим завршетком, чини се да настају нови ломови, који сада читаву теорију стављају на коцку.

Дерида уверава да дискусија постаје занимљива тек када, уместо да питамо постоји ли дисконтинуирана граница између врста, између „нас” и других врста, покушамо да мислимо шта се збива са том несумњиво постојећом границом онда када она више не може да се прати.

И не само да мишљење живота и његових форми нама данас тек ту постаје занимљиво него, чини се, и продуктивно. Дарвинизам заузима значајно, можда најзначајније место у отварању простора за такву мисао, али место које ће се моћи локализовати и архивирати као непролазни херојски моменат у ослобађању од оног багажа који ју је запречавао.