Православни крстови у Ватикану

Могућност да као православни излажемо у Ватикану блиска је маштању о путовању ракетом до најближе звезде Проксиме Кентаури: оно што у животу није могуће, у уметности је изводљиво – каже наш саговорник, Београђанин Драган Раденовић, ученик Хенрија Мура и „вајар-научник“ (како је у руским новинама назван). Његова распећа, пет крстова-мегалита, догодине на Ускрс (истог дана славе и православци и католици) биће изложена у Ватикану, пред очима посетилаца из целог света. Надомак Милвијског моста у Риму где је цар Константин Велики 312. исто знамење уснио уочи одсудне битке.

Први, од бронзе, 1986. видела је Лин Ремик-Черчил, унука Винстона Черчила, у то време кустос музеја Универзитета Харвард на којем је и Раденовић предавао, да би потом у Русији докторирао филозофију на Универзитету Ломоносов.

У руској престоници направио је четири велика крста – од истрошених железничких прагова, од бронзе, од заварених ланаца и од дрвета и метала. Последњи од полиестера, висок три метра, са отиском људског тела, касније је обликовао. У Америци је укључен у научни подухват „Живот у космосу”, под руководством нобеловца Ноама Чомског, а пре две године изабран је за почасног члана Академије уметности коју је 1757. основала руска царица Катарина Велика.

Зашто се, поред толиких уметничких дела расутих по свету (поменимо Националну галерију портрета у Вашингтону у којој је заступљен као једини Европљанин, Ермитаж у Санкт Петербургу и Галерију УН у Њујорку), латио израде крстова:

– „Крст ми не дирајте!” Шалим се. Крст је налик Пандориној кутији. Ако га гледате споља, он само нешто слути; када га отворите, из њега изађе нешто неочекивано.У праоснови симбол крста је метафора за сунце. По грчкој митологији су у исто време имагинарно постојала два сунца: златно, сачињено од сунчевих зрака, и црно, ноћно, које алудира на залазак и његово пребивање ноћу у Хаду. Хришћанство није случајно узело крст као облик метафоре за живот и смрт. Највећа симболика крста је, ипак, васкрсење.

(/slika2)У догматском смислу, највише ме привлачила сама улога Исуса Христа. Распети човек који умире на крсту и, због стварности хришћанства и крштења, поново васкрсава. Најбоља је, ипак, метафорична парадигма крста као имагинарног терета човековог живота, који би свако требало да преузме на себе, као што је то урадио Христос на Голготи. Он у смртном часу поставља свом оцу питање: Ели, ели лама сафтахани? (Оче, зашто си ме оставио да овде на крсту умрем као кривац?). Теолошко-рационални одговор на ово питање је у идеји да

Зашто сте на свим крстовима оставили удубљења за Исуса Христа, по људској (или само властитој) мери: за нови долазак или за вечни одлазак?

Идеју урезивања, тј. пластичног представљања Христовог лика и тела у негативу многи црквени и световни ауторитети, укључујући и претходног папу Јована Павла II, сматрају потпуно новим и до сада невиђеним начином приказивања у историји уметности скулптуре.

Како бих избегао тај страх од Христове смрти и кривице, која зрачи са крста, приказао сам Христов одсјај, рефлексију његовог тела, као у огледалу, што је форма античког мимезиса. На мом крсту лик Христа је остављен сваком да њега, Бога и човека, представи по својој замисли. Експресивна стилизација снажних вајарских форми, природних људских пропорција Христовог лика, намеће утисак да је Христ баш у том тренутку устао из смрти и васкрсао.

Којем бисте се уверењу приклонили: уметности као огледалу природе или природи као огледалу уметности?

Уметност као огледало природе је античка теорија мимезиса, по којој је само одсјај виђеног у природи, и то је безусловно тачно. Човек је мали део те исте природе. Као шири феноменолошки појам, природа је безгранична, тако да није могуће да се физички огледа у уметности.

Уколико исправно разумем суштину питања, интересује вас да ли је уметник у стању да поправља космос, што у грчком језику има значење уређења света. То је сасвим могуће, јер уметничка интерпретација увелико превазилази природно уређење света. Уметничко стварање побољшава или, насупрот, негира реалност. То артикулише уметност као теорију игре, судбинску форму игре одређену самом богињом судбине Ананке. Ова богиња пројектује будућу људску судбину, па тако и уметничку интерпретацију као делатност човека.

Египатски вајари су називани „писцима фигура”.  Препознајете ли се у тој метафори?

Да. Египатски вајари су били уметници, који су сликали и писали хијероглифским писмом, језиком или начином општења богова. То писмо је увек било идеограмско, фигуративно и сликовно. Моје препознавање произлази из уметничке праксе писара и филозофа који су хијероглифским симболима исписивали судбину богова.

Да ли сте сами у себи искусили распињање ствараоца на човека игре (homo ludens) и човека разума (homo prudens)?

Уметност је, без сумње, пре стваралачко лудило (ludens) или дечија игра, него мудар избор (prudens). У стварности је истовремено и једно и друго. Ове категорије се међусобно односе као предмет и његова слика у огледалу, реверзибилно. И једно и друго се узајамно формирају у уметничкој артикулацији дела.

Из којих сте разлога за своје боравиште одабрали Циганско брдо повише Гроцке?

То боравиште одабрао је стицај околности, а доживљавам га као идеалну правду која ми је омогућила куповину куће професора Војина Дајовића. Сви у овој знаменитој породици су посвећеници математике и уметности. Поглед с врха грочанског златног брега, на коме се налази мој атеље, нешто је посебно. Налик орловском, он посматра операцију на отвореном срцу рајске реке Дунав. Хоћу да кажем да човекове вене и крвни судови највише личе на дунавско меандрирање подно Грочанског брега. За мене је оно јелисејско, рајско брдо.

Какву сте (злослутну) поруку недавно послали излагањем својих црних гавранова у Београду?

Гавран као мотив мојих радова пре је индијски „гавран судбине Ананда”, него наша птица злослутница. Мадасте у праву, он је уједно црни гласник несреће. У мојој скулптури гавран  је „посредник”, налик грчком богу Меркуру, а у мојим делима он увек носи неки симбол унутар својих крила, тако да је метафора саме идеје која се сагледава као порука.

--------------------------------------------------------------------------- 

Хенри Мур ме је уздрмао из темеља

Извесно време сте науковали код славног вајара Хенрија Мура.

Хенри Мур ме је одушевио и истовремено уздрмао из темеља својом титанском улогом ствараоца. Радовима различитих димензија, без неке видљиве ренесансне лепоте и савршенства, он је својом скулпторском генијалношћу успео да повеже две сасвим различите идеје, две супротности: кубистичку форму и монументалност њене масе. При том је сачувао потпуно савршенство израза, што кубистима није баш увек полазило за руком. Он је несумњиво највећи вајар 20. века, то је мишљење најшире стручне јавности.