Ирско „не” претња балканском „да”

Пропаст другог ирског референдума о ратификацији Лисабонског споразума, према оценама стручњака, значиће дугогодишње затварање врата за све државе које желе да приступе Европској унији. Резултати јуче одржаног референдума у Ирској биће објављени данас, што са стрепњом ишчекују многи у ЕУ, а нарочито администрација у Бриселу.

Упркос томе што све земље западног Балкана без поговора кажу „да” учлањењу у ЕУ, „не” само једне чланице Уније може поништити труд у процесу европских интеграција. Према речима др Александре Чавошки, професорке Правног факултета Унион, други ирски референдум је пресудан и за европске интеграције Србије.

„Уколико Ирци већински не прихвате Лисабонски уговор, лидери ЕУ ће бити принуђени да обуставе даље проширење јер важећи Уговор из Нице регулише Унију од 27 држава чланица”, каже др Чавошки и додаје да ће проћи много времена пре него што ЕУ почне поново да размишља о новом реформском уговору.

Према њеној оцени, у том случају у целој Европи ће бити пољуљано поверење у Европску унију, јер би после одбијеног Устава ЕУ 2005. године то било други пут заредом да се одбије нови споразум који регулише функционисање институција ЕУ.

„Парадоксално је да је Лисабонски уговор, судећи према његовом садржају, најдемократскији за грађане ЕУ у односу на претходне уговоре који су регулисали европску заједницу држава”, каже професорка и додаје да уколико Ирци прихвате „Лисабон”, Чеси и Пољаци, који такође нису завршили процес ратификације, највероватније неће представљати препреку за примену ове реформе.

Ипак, она додаје да не би требало ту ратификацију одлагати до британских избора на којима ће највероватније победити конзервативци, чији је лидер Дејвид Камерон најавио да ће кад он дође на власт расписати референдум о „Лисабону” уколико тај документ до тада не буде већ у потпуности ратификован и у примени. Александра Чавошки наводи да у случају тог најгорег сценарија, она мисли да би евентуално Хрватска могла бити примљена у ЕУ прихватањем специјалног анекса Уговору из Нице, док она такву шансу не предвиђа Исланду због његових огромних финансијских проблема.

Да европски челници немају „план Б”, потврдило је неколико шефова дипломатија ЕУ, што значи да би у случају ирског одбијања „Лисабона” почео нови круг преговора и дипломатских надмудривања 27 земаља.

Одбијање „Лисабона”, сматра др Михаило Црнобрња, професор Факултета за економију, финансије и администрацију, не би значило распад ЕУ, али свакако би велики застој у настојању да се саме чланице ЕУ више повежу и тиме ојачају Унију.

Заједнички став Париза и Берлина је да „неће бити проширења уколико не буде било Лисабонског уговора”. Међутим, усвајање „Лисабона” не значи аутоматско прихватање даљег ширења Уније. Без обзира на исход ирског референдума, професор Црнобрња сматра да ће преовладати став грађана ЕУ да је западни Балкан сиромашан и да му је животни стандард далеко нижи него у Унији и да су му неопходне дотације богатих држава Европе.

Подсетимо, после првог неуспешног референдума, Ирци су успели међу европским колегама да издејствују извесне промене „Лисабона”, који се тичу њих. Прихваћен је њихов захтев да свака земља чланица ЕУ има по једног члана Европске комисије (уместо укупно 15 колико је предвиђено „Лисабоном”), а Ирској су дате и гаранције (такозвани „ирски протокол”) у вези са њеним захтевом да самостално одлучује о својој војној неутралности, фискалној политици, правима запослених, питањима у вези са образовањем и бригом о породици и постојећем националном закону о забрани абортуса. Договор око ирских захтева садржи и потврду да ће број посланика у Европском парламенту бити повећан са садашњих 736 на 754.

Да би се избегла поновна ратификација донекле измењеног споразума у 24 земље које су то већ учиниле, француски председник Никола Саркози је пре неколико месеци истакао да ће се у време следећег проширења „2010. или 2011. године, у тренутку када нам се највероватније придружи Хрватска”, гласати уједно и о приступању ове земље Унији и о „ирском протоколу”.

Ј. Стевановић - Н. Радичевић

-------------------------------------------------

„Традиција” поновних референдума

Поновни референдум и договор око „ирског протокола” представљају својеврстан наставак европске традиције да се разлике у мишљењима међу земљама превазилазе преговорима и компромисом. Ова врста традиције установљена је када је Данска пре 15 година одбила ратификацију Уговора из Мастрихта. Тек пошто је Копенхаген изложио четири ствари које се Данцима не допадају у пакету реформе и прихватања осталих чланица да им изађу у сусрет, Данска је са знатном већином на поновљеном референдуму ратификовала споразум. Сличан процес је прошла и Ирска, када је био усвајан споразум из Нице.