Српски рез

КОЛАЖ-ПОРТРЕТ
Пред крај прошле године појавила се књига Српске лепе уметности, у издању Фабрике књига из Београда. Аутор је Бранко Вучићевић. Средовечан српски интелектуалац солидне опште културе, ако напрегне "мале сиве ћелије", свакако долази до имена култних филмских редитеља црног таласа, чији је БВ сарадник. Или кинематографских феномена као што је "црни талас", чија је БВ сива еминенција (иако то може звучати спорно). Понеком искрсну неки преводи БВ, који су овде, када су се појавили, значили културне прекретнице: нпр. Зен будизам и психоанализа, Сузукија и Фрома, Монтажа атракција С. М. Ајзенштајна, Гутенбергова галаксија Маршала Меклуана, Значење бајки Бруна Бетелхајма. Ретки познаваоци сетиће се његовог револуционарног дизајна књиге Mixed Media Боре Ћосића, а (умерено) младим дизајнерима је најближи кроз ликовно уобличење часописа New Moment.

Све у свему, о БВ се зна мало. Али то не значи одмах да треба кривити "незналицу". БВ је веома добро скривена личност, "приватни појединац", тачније "тајанствени човек". Да у прошле две године није било ТВ емисије о њему и документарног филма/ серије Забрањени без забране, Туцаковића и Никодијевића (обе на РТС)) које се њиме баве он би потпуно одсуствовао са "малог екрана", као јединог незаобилазног и оперативног ко-је-ко-водича наше културне јавности.

Па, како онда да о њему сазнамо ишта више но да спада у ону погрешну, непопуларну врсту српског интелектуалца, који не воли рефлекторе, ТВ камере, шампањац и кавијар (па, дакле и не постоји)?

Скривена личност

Рођен 1934. у Београду, Вукићевић је филмски критичар , есејист, дизајнер, сценарист (Сплав Медузе, 1980; Шумановић, комедија уметника, 1986; Уметни рај, 1990), косценарист (Рани радови, 1969, Улога моје породице у светској револуцији, 1971. итд...)  и преводилац с енглеског (Бирс, Малиновски, Набоков, Твен, Вонегат, Дојл, Кларк...).

Као и увек, у биографији нам чињенице указују само на оно што недостаје. Ни они који о БВ мисле не пролазе боље. "Један од најутицајнијих филмских публициста у прелазном добу према ауторском филму шездесетих, склон новим драматуршким формама и оригиналним идеативним спојевима, особит утицај извршио на Макавејева, Жилника, Ченгића, Годину"(Б. Зечевић). Ранко Мунитић тврди да је БВ "очити потомак А. Жарија и Л. Керола", док га потписник ових редова пореди са Винавером и Вајлдом. Што је све опет сасвим тачно и – произвољно. Известан број познавалаца БВ, због широког варијетета интересовања његових написа (авангарда, филм, ликовна уметност, литература...) сматра га постмодерним, иако је искључиво ово друго тачно, док је БВ само дугачак и мршав као пост. С друге стране за разлог његовог бављења критиком ликовног живота у Срба, или рецимо бављења тзв. "home movies", упутно је користити метод "cherchez la femme": Али као дискретан и лојалан џентлмен, он не воли да се о томе говори. У реду, поштоваће се.

Једини отворен правац истраге о себи, БВ нам оставља у својим текстовима, и то само као пукотину, рез међу реченицама/кадровима: немојте ни трепнути, јер ћете је пропустити. Ради се, наравно, о резовима у детињству.

У есеју "Несуђени монтажер или српско питање" (Српске лепе уметности, стр. 145-150), он описује једно лепо васпитано, паметно и усамљено, све у свему тужно дете ("будућег пацијента"), које НЕМА играчака, паса, мачака, које сањари о сету "Малог конструктора", "играчки која се базира на монтажи", а коју ће "добити када се рат заврши". Али ратови се овде не завршавају, већ се само надовезују нови. Дете не добија "Конструктора", утапа се у читање свега и свачега, па и једног српског романа "у коме се доста коље" (Хајдук Станко, Ј. Веселиновић). Међутим, постаје "пацијент" тек у биоскопу, док на платну гледа лепотице "одсечених глава". Обневиди и повраћа... "Пацијентова" детиња једначина СРБИ=КЛАЊЕ, одатле ће се лако прометнути у метод филмске монтаже (cutting) и постати креативни метод, тзв. "serbian cutting", који ће после заразити српску филмску теорију и праксу. Па, како је монтажни "cutting" креативни метод готово свих важнијих праваца уметничке авангарде XX века, и темељно опредељење Вучићевића према авангарди, модерни и револуцији, у најширем смислу, било је одређено. Тај метод БВ је с лакоћом применио на критику, сценарио, есеј и дизајн.

Српске лепе уметности, експериментално доказују успешност методе "serbian cuttinga" у есејистици и сценаристици.

Доживљаји господина Бенјамина

Књига је сачињена од текстова, који су објављени у последњих десетак година и подељена у пет одсека: Лепа књижевност (беспоштедна иронија о апатридима Бори Ћосићу и Мири Марковић), Позориште (сатира о НГО глуми денацификације), Фотографија (шаљиво-озбиљна теоријска анализа), Beaux arts (14 бритко-духовитих критичких осврта на новији ликовни живот у Срба), и Филм. Овај последњи одељак, логично, завршава бриљантним "филмом од хартије", описом никада снимљеног филма "Необични доживљаји господина Бенјамина у земљи бољшевика" – о естетичару Валтеру Бенјамину и његовој романтичној вези са Асјом Лацис, фаталном женом, глумицом, редитељком финског порекла, у црвеној СССР и Европи Брехта, Пискатора, Адорна...

У самом уводу у књигу, БВ нам прича анегдоту о Бабељу и Ајзенштајну, који се у време најгорих Стаљинових чистки, као луди церекају бувљем циркусу што га је овај други донео из Мексика. И тако нам БВ објашњава два кључна, градивна, монтажна елемента авангарде – шаљивост и анегдота су нешто што ће надживети сваку смртоносну досаду. До даљњег, (за)старе(ва)ње БВ није на видику.

За крај, није згорег предложити читаоцу, у духу прошловековне авангарде, једну забавну и поучну друштвену игру-експеримент: узмите сопствене маказе, све штампане материјале, ДВД или ВХС одливке филмова, преводе, текстове, фотографије и све преостало од БВ ( што успете да нађете), и монтажним методом "serbian cuttinga" онога што вам се ту изразито свиђа (или не свиђа), направите свој колаж БВ.

Продукт је необичан и користан: како год да портретирате мистериозног човека, резултат је аутопортрет.