Смех, сатира и покајање

СЕДАМ ДЕЦЕНИЈА ОД СМРТИ
Али Нушић није био само критикован због "лаког" хумора, већ због своје субверзивне уметности и оштре политичке сатире. Његов први комад "Протекција" изведен на сцени Народног позоришта (1889) оспоравао је тадашњи управник Милорад Шапчанин коме су засметале оштре морално-политичке жаоке младог писца. И након првог извођења "Госпође министарка" (1929) у националном позоришту, са Жанком Стокић (лик Живке Нушић је написао за ову чувену глумицу) која је надобудну "госпођу" играла интуитивно са громким и заразним смехом, критика је пребацивала писцу неинвентивност, приземност, коришћењем јефтиних шала, до вулгарности и порнографије.

У затвор због песме

Бранислав Нушић (8. октобар 1864 – 19. јануар 1938), "српски Шекспир", како га назива Јован Христић, као комедиограф, мајстор смеха, обележио је репертоаре српских позоришта у двадесетом веку. Од првих комада ("Протекција", "Народни посланик"), писаних под драматуршким и идејним утицајем Гогоља, који приказују српску власт и друштво, до веселих игроказа, комедија нарави и карактера са елементима водвиља ("Сумњиво лице", Госпођа министарка", "Ожалошћена породица"...) до позних драма са темама из грађанског Београда ("Тако је морало бити", "Пучина", "Свет", "Иза божијих леђа"). Његов последњи комад "Покојник" представља најснажнији одговор на друштвене околности између два светска рата.

Попут војника дезертера у "Сеобама" Милоша Црњанског, Нушић проводи две године у пожаревачком затвору јер се осмелио да напише сатиричну песму "Два рибара" (1887) против краља Милана. Након "покајања" и "прихватања" режимских ставова, Нушић почиње да ради као писар и преводилац у Министарству иностраних послова, а затим постаје дипломата у Приштини, Скопљу и Битољу. Био је драматург, управник и организациони реформатор Народног позоришта у Београду (1900-1902).

Нушић своје ангажоване идеје обавија у наивне комедије које ће забавити публику не дирајући постојећу власт.

"Мој успех, ако постоји, у томе је што сам навео публику да од мене нешто очекује. Да очекује пристајање на оно чиме се сама бави, подражавање онога што сама прижељкује, наравно ако су то забрањене ствари", објашњава српски комедиограф.

Нушић нам у ствари приказује наше скривене "лоше мисли", оно што сами себи не смемо да признамо кад се погледамо у огледало. У мислима, сматра Нушић, сваки је човек неморалан (вара жену или мужа, одузима туђе богатство, жели да некога добро измлати, фалсификује документ) једино га контролисани поступци чине човечним.

Невеште љубавне сцене

Живка министарка је исконски добра жена – сељанчица, али спољни свет налаже нека друга правила. И остали Нушићеви ликови страсно желе да изађу из анонимности, буду важни у нечијим очима.

Не пише Нушић о београдској паланци и српским политичарима, већ о бесмислу у којем се људи често налазе, можда против своје воље, често под утицајем социјалних околности и предрасуда.

За савремено позориште и "истраживачка" извођења ван реалистичног проседеа драгоцено је повезивање Нушићевог хумора са позориштем апсурда и комадима Бекета и Јонеска. "Изгледа да је свет схватио да глупост једног Јеротија, или Агатона, па чак и Живке помножена на квадрат, постаје... реална слика, васионска снага која гуши, убија, ништи егзистенције... Јеротије, Агатон и Живка мили су у својој малој сласти, малограђанских размера, али зар Хитлер није био највећи малограђанин нашег времена", пита се Јован Ћирилов.

У новом времену најзначајнија извођења комада Бранислава Нушића добијају ту оштру, апсурдну, политичко-гротескну линију коју је започело читање "Сумњивог лица" Соје Јовановић у Академском позоришту (1948).

Нушић постаје класик када Мата Милошевић режира "Ожалошћену породицу" (ЈДП, 1955). Њега није занимала једна предратна прича са Дедиња, већ универзалност људске потребе да отима и граби. Мата Милошевић ту општу "слику" театрализује и стилизује (што се види из реквизита на сцени), бриљантно истакавши противуречност између привида и истине.

У Југословенском драмском позоришту Мира Ступица (1958) у новом извођењу "Госпође министарке" доноси младу Живку, док Бојан Ступица у режији остаје доследан равнотежи између ситуационог и вербалног хумора.

 Нушић није имао среће са писањем љубавних сцена. Оне углавном делују банално и блесаво. Да ли и љубав може да се посматра са нушићевске дистанце или своје личне осећаје није могао да пренесе на сцену, само су нека од питања.

Али у интимном животу, Нушић је био породичан човек. Оженио се врло млад, имао је троје деце, док га је за супругу Даринку поред љубави и блискости још више везала и породична трагедија (ћерка Оливера умире као дете, син Страхиња гине као борац ђачке чете у Првом светском рату). Породица је за њега била и публика пред којом се читају нове драме, а "необавезне" љубавне афере ваљда представљају саставни део свачије брачне мелодраме, па и Нушићеве. Део свог "унутрашњег" света Нушић је показао у мало познатој мелодрами "Пучина" – причи из београдског живота о неверној жени, распаду брака и смрти детета. Нушић пише грађанску трагедију (ЈДП, сцена "Бојан Ступица", режија Дејан Мијач)) на којој публика није плакала, већ се грохотом смејала. Чему? Наравно себи, рекао би Нушић.

Почетком деведесетих Нушићев "Народни посланик" (ЈДП, Центар за културу Панчево, 1991) добија ново читање у светлу кризе у нашој земљи. Дејан Мијач овде режира "слике" из миљеа новог српског друштва у којем је промоција неспособних народних посланика сасвим нормална ствар.

Живка кроји мапу света

А ко је данас Живка? Јагош Марковић (Народно позориште, Београд) је види као мученицу у соби пуној шерпи, лавора, како крпи изубијаном сину Раки панталоне као да "прекраја мапу Европе" (Мухарем Первић). И седи тако Живка, немоћна и очајна, чекајући боље дане, док се из њене собе види уздигнута балканска калдрма која делује скоро несавладиво, што због јаког ветра, што због великог нагиба.

"Тешко је у овим данима окористити се", зна то Нушић, зна то Живка (Радмила Живковић), која скупља на свом лицу све бриге овог света сањајући боље дане, нечији туђи живот, власт и богатство, драматична и осујећена, комична у свом ћутању.