Смеће путује сивим каналима

У тренутку када је пажња света усмерена на борбу против глобалног загревања, вест да је средином септембра код обале Италије пронађен брод који можда садржи радиоактивни отпад није добила превелики публицитет. Скромно је пропраћена и прича о интернационалној компанији „Трафигура”, која тргује нафтом и која је пре десетак дана пристала да исплати 46 милиона долара одштете за 30.000 становника Обале Слоноваче чија је насеља пре три године затровала хемијским отпадом. Од последица је 15 људи умрло, а више хиљаде се разболело.

Пред децембарски самит у Копенхагену много се говори о томе како богате земље треба да помогну сиромашнима да поднесу последице климатских промена. Истовремено, развијене земље настављају да засипају оне мање развијене смећем.

Строги закони о управљању опасним отпадом гурнули су овај озбиљан посао у сиву зону. 

По дојави мафијаша Франческа Фонтија, који тврди да је 1992. лично наредио да се брод са нуклеарним отпадом из Норвешке потопи 30 километара од југозападне обале Италије, олупина је заиста пронађена, али резултати истраге још нису саопштени.

На дну Средоземног мора, које запљускује обале 22 земље на три континента, налази се можда још тридесет бродова са радиоактивним отпадом, рекао је Фонти за „Еспресо”.

Прича да се мафија умешала у досад најпрљавији посао није, међутим, нова и већ је коштала живота двоје људи. Италијанска новинарка Иларија Алпи и њен камерман убијени су 1994. у Сомалији, званично у неуспелом покушају отмице. Нова истрага треба да потврди сумње да су можда ликвидирани јер су пратили траг нуклеарног отпада од Италије до Сомалије.

Фонти тврди да је за брод са товаром из Норвешке калабријска мафија Ндрангета добила 100.000 евра. Норвешка је позната по строгим законима у области заштите животне средине и брод са нуклеарним отпадом не може тек тако да нестане, осим ако је неко на високом положају „зажмурио на једно око”, сматра „Гардијанов” колумниста Џорџ Монбиот. Познати антиглобалиста и еко-активиста, Монбиот овај случај и вансудску нагодбу „Трафигуре” види као два нова у низу примера пребацивања смећа у туђе двориште да би велике корпорације сачувале профит.

Он подсећа да је цунами пре пет година избацио на обалу Сомалије бурад са болничким отпадом са Запада, што се одразило на здравље локалног становништва.

По подацима Европске агенције за заштиту животне средине (ЕПА), извоз пластичног, папирног и металног отпада из ЕУ удесетостручио се од 1995. до 2007. Илегалан извоз у Кину четири пута је јефтини од обраде у Холандији у складу са прописима ЕУ, пише „Њујорк тајмс”.

Амерички закони су лабавији. Као што нису ратификовале Кјото протокол, САД су за време Буша биле једна од ретких земаља које нису ратификовале ни Базелску конвенцију о управљању опасним отпадом. Стотину контејнера са смећем за рециклажу свакодневно стиже у Хонгконг из САД и Канаде.

Земљама у развоју неке врсте отпада су добродошле као секундарна сировина, али само ако стижу легалним каналима и у употребљивом стању. Летос је британско комунално ђубре стигло у Бразил, обележено као „чиста пластика за рециклажу”. Пошиљка загађена прљавим пеленама и осталим кућним отпадом враћена је назад, а три особе су у вези са овим случајем ухапшене.

Одбачени компјутери, монитори, штампачи, конзоле и веш-машине чине гомилу смећа која најбрже расте, а обично заврши у афричким земљама као што су Гана, Египат и Нигерија.

Компоненте као што су катодне цеви, батерије и кертриџи садрже штетне материје и морају да се збрину на одговарајући начин. Због строгих закона ЕУ за обраду електронског отпада, од очекиваних седам милиона тона, прошле године је фабрикама за рециклажу стигло само три милиона тона. Остатак је вероватно извезен илегално.

Шверцери имају проверене начине маскирања. Роба се извози под етикетом половне, али чак и ако јој се накратко продужи век, велика је вероватноћа да ће на крају завршити на некој депонији у Кини или Нигерији, где ће деца покушати да спале пластику и извуку бакар и алуминијум, а успут ће удисати олово, кадмијум, диоксине и друге отрове, упозоравају стручњаци.

По прописима ЕУ електронска роба може да се извози само уколико још увек ради. Колико се они поштују показала је истрага Скај телевизије и листа „Индипендент”. Потпуно неупотребљив телевизор, у који је претходно уграђен уређај за сателитско праћење, стигао је из британског центра за рециклажу до уличне пијаце у Лагосу.