Волела бих да сам више „кул”

Поред свих француских вокалних солиста Французи су прошле године изабрали баш Катарину Јовановић (сопран) да са оркестром из Лила сними комплетна дела Жоржа Бизеа! Одмах након тога уследили су „Трубадур” у Лондону, гостовање на фестивалу у Ремсу, „Дон Ђовани” у Београду, Шпанији и Португалији, па рад у Мадриду и Даблину.

Бројни, дакле, ангажмани у свету, али 12. октобра је ипак – само наша. Са гудачким оркестром „Душан Сковран” и диригентом Кристијаном Кернином у 20 часова у „Сава центру” Хендловим аријама представиће нам се на 41. Бемусу.

Из разговора са Катарином Јовановић, међутим, сазнајемо да спавања на ловорикама нема. Ова оперска дива и предавач на Факултету музичке уметности у Београду, већ неколико година живи у Паризу а одмах након Бемуса жури у Лондон на  – часове певања…

– Идем код моје фантастичне професорке Џенис Четмен која зна све „форе и фазоне”. Она је аустралијска певачица, једна од заслужних за подизање енглеске националне оперске куће (која изводи све опере на енглеском), на онај ниво на коме је ова кућа била седамдесетих година када је на њеном челу био чувени диригент Марк Елдер. Зато за ових 12 година, колико сам на међународној сцени, није прошао период дужи од месец дана да немам професора певања јер верујем да певач не сме да се поузда само у своје уши. Не сме да верује само људима који су за њега везани емотивним везама, као што је то породица, или финансијским интересом, као што су агенти. Већ да има некога ко ће му „хладне главе” указати на бољитак. Зато све своје часове и концерте снимам, иако никад нисам волела, нити заволела да слушам свој глас. Не знам зашто је то тако, има времена, млада сам… – каже кроз смех Катарина Јовановић, додајући да би волела да научи да буде мало опуштенија, „мало више кул”.

Домаћа публика могла је недавно да је чује када је са колегама по Србији промовисала Антологију српске соло песме. О томе каже:

– Баш зато што смо мала култура, очигледно морамо свакодневно да се боримо за своје место и да га заузмемо, јер нам оно припада. Требало би да осећамо, ако не љубав, онда барем одговорност према нашој музици, иначе ћемо тешко наметнути своју традицију другима. Покажимо да јесмо део европске традиције, јер наши композитори јесу веома савремени у свом изразу – сматра ова вокална солисткиња.

Део ове замисли остварује се у Александровцу, одакле је породица Катарине Јовановић, а где је она пре две године била један од покретача фестивала уметничке музике…

– На овом фестивалу, који се од пре две године одржава у Музеју винарства и виноградарства, нисмо могли да сместимо сву публику која је пристигла из Ниша, Трстеника, Крушевца, Бруса… и људи су седели на клупама крај музеја и кроз отворене прозоре слушали концерт. Сама идеја у складу је са светским трендом децентрализације и ширења културне мисије ван великих уметничких центара где се она сама по себи дешава. Главни посао се увек дешава на „терену”, тамо где никад није одржан концерт уметничке музике, или јесте – једном у једној деценији, што је само питање инертности или незаинтересованости – каже наша саговорница и наглашава да праве уметничке идеје морају јасно да се формулишу, да се њима буде веран, како бисмо нашли, ако не излаз, онда бар тренутни лек из ове тешке друштвене ситуације.

За себе уметница с поносом истиче да јој ништа у каријери није поклоњено. Није престала да тражи више од себе и зато може да се ухвати у коштац са најзахтевнијим оперским улогама.

– Увек се трудим да бирам улоге, али тешко је бирати било где. Човек просто мора да ради и да се усавршава. Са француским Националним оркестром из Лила и њиховим, тренутно најважнијим, диригентом Жаном-Клодом Казадесусом за издавачку кућу „Наксос” у јулу сам снимила диск са делима Жоржа Бизеа. Диск излази за Божић и биће представљен на сајму дискографских остварења уметничке музике у Кану у јануару 2010. После тога, за немачку дискографску кућу ЦПО снимам комплетна вокална дела Холанђанина Јана ван Гилсеа са диригентом Давидом Порселајном. Чека ме још доста путовања и аудиција, јер сам тек пре две године ушла у свој прави репертоар фах спинто сопрана.

Као посебну драгоценост Катарина Јовановић истиче да је окружена породицом и пријатељима који су окренути њеној добробити, као и она њиховој. Поред њих, има читав тим људи – од агента, до персоналног тренера, козметичара, фризера, психијатра који, како каже, раде на томе да она буде уравнотежена личност.

– Нисам особа којој је потребно много да би била срећна. Верујем у једноставност. Међутим, док играм Норму која иде ножем на своју децу, што ми је толико страно да не могу ни да појмим, морам да се запитам зашто толико лако баратам тим ножем. Уплаши се човек те лакоће проналажења убилачких нагона у себи, али када се са тим обрачуна, и доживи га као константну терапију, остаје здрав. Јер, сви ти ликови остају да живе у нашим ћелијама и добро је да их заокружимо, да не постану самодеструктивни. Пошто се бавим најситнијим разоткривањима своје душе, а верујем у дуговечност, увек изнова тежим за унутрашњим миром и балансом – каже Катарина Јовановић.

Мирјана Сретеновић

---------------------------------------------------

Часови филозофије

У беспрекорној дисциплини, која краси сваког врхунског уметника, лежи, изгледа, и разлог њихове боемштине. Ево како Катарина Јовановић размишља на ту тему:

– Човек мора да направи баланс дисциплине и нормалног живота и да себи да одушка. Не мора баш да скаче из авиона без падобрана, већ да се забави, одлази редовно на одморе, иде у природу, пење на планину… Зато ја имам читав спектар интересовања, од тога како да еколошки живимо што прихватљивије за ову планету и да променимо своје навике, до тога да са својим пријатељима узимам приватне часове филозофије зато што сматрамо да се нисмо тиме довољно бавили док смо студирали и градили каријере. Окупљамо се, тако, једном недељно, отворимо флашу вина и расправљамо о Платоновој „Држави”. Тражење смисла нам је толико важно, јер смо схватили да не можемо да нађемо смисао сада ако не знамо како су га људи тражили пре нас – каже ова вокална солисткиња.