Сви помињу енглески модел

У последње време суочени смо са драстичним бујањем агресивног и насилничког понашања у свим сегментима друштва. Парадоксално је да су разни облици насиља на неки начин повезани са спортским срединама, јер спортска активност има снажне потенцијале да обогати живот свих оних који су у њу укључени, она је по својој природи у вези са уживањем, забавом, задовољством, изазовима и учењем вредних животних вештина.

Иако је у свету проблем насиља у спорту одавно у жижи интересовања најшире јавности и стручњака (социолога, педагога, психолога), наши медији, политичари итд. тек када дође до јасно видљивих најекстремнијих последица постају озбиљно забринути због ове „тамне стране спорта”. Чињеница је да она није у вези само са хулиганизмом спортских навијача већ и са многим другим мање видљивим, али не и мање озбиљним облицима насиља који скоро легитимно егзистирају у спортским срединама.

Свесни какве штетне и непоправљиве последице агресивно и насилничко понашање може оставити на децу и младе, на формирање њихових вредности, моралних норми и односа према свету у коме живимо, као и на њихово физичко и психолошко здравље покренута је широка друштвена акција под називом „Карактером против насиља”.

У оквиру ове акције спроведено је и велико емпиријско истраживање у коме је испитано више од 3.000 спортских актера: млађих и старијих спортиста, судија, тренера, родитеља спортиста, спортских новинара и функционера. Истраживање пре свега било је усмерено на утврђивање степена насиља међу млађим категоријама спортиста и мерама за његово отклањање. Ни оно, међутим, није могло проћи без помињања најозбиљнијег, највидљивијег и најалармантнијег – навијачког насиља.

Међу факторе који највише доприносе насиљу у спорту, поред општих као што су тренутна ситуација у друштву, тежња ка што већем профиту, непрецизно дефинисане стратегије друштва у спорту итд., у истраживању је понашање навијача поменуло чак 80 одсто спортских новинара, сваки други родитељ, тренер и спортски функционер и 35 одсто спортиста. Спрега управе и навијача такође значајан је фактор насиља по мишљењу тек за нијансу мањег процента свих поменутих актера.

Што се тиче мера за смањење насиља у спорту, сви испитани актери у сам врх стављају потребу за пооштравањем казнених мера за све облике непримереног и насилног понашања. То мисли око 90 одсто родитеља, тренера и новинара и тек нешто мањи проценат самих спортиста. Многи помињу такозвани енглески модел који је осамдесетих година прошлог века применила влада Маргарет Тачер и који укључује судију који на стадиону изриче веома оштре казне изгредницима, затим забрану приступа хулиганима стадионима итд.

Нешто мањи број спортских актера сматра да би и садашњи закони у доброј мери смањили степен насиља када би се стриктно поштовале и примењивале њихове казнене одредбе.

И поред указивања на постојеће проблеме насиља у спорту и око њега сви учесници сагласни су да је спорт моћно васпитно и социјализацијско средство, али да нам предстоји озбиљна едукативна и промотивна активност како би реафирмисали позитивне вредности спорта, очистили га од свих врста непримереног и насилног понашања. Наша дужност је да у спорт на свим нивоима вратимо игру, забаву, фер плеј и васпитање. Само такав спорт ће оплеменити животе наше деце, научити их животно вредним вештинама, учинити „победницима”, а неке од њих и правим спортским шампионима.

Аутори истраживања (заједно са Ненадом Манојловићем) „Степен и облици насиља у спорту Србије”