Svi pominju engleski model

U poslednje vreme suočeni smo sa drastičnim bujanjem agresivnog i nasilničkog ponašanja u svim segmentima društva. Paradoksalno je da su razni oblici nasilja na neki način povezani sa sportskim sredinama, jer sportska aktivnost ima snažne potencijale da obogati život svih onih koji su u nju uključeni, ona je po svojoj prirodi u vezi sa uživanjem, zabavom, zadovoljstvom, izazovima i učenjem vrednih životnih veština.

Iako je u svetu problem nasilja u sportu odavno u žiži interesovanja najšire javnosti i stručnjaka (sociologa, pedagoga, psihologa), naši mediji, političari itd. tek kada dođe do jasno vidljivih najekstremnijih posledica postaju ozbiljno zabrinuti zbog ove „tamne strane sporta”. Činjenica je da ona nije u vezi samo sa huliganizmom sportskih navijača već i sa mnogim drugim manje vidljivim, ali ne i manje ozbiljnim oblicima nasilja koji skoro legitimno egzistiraju u sportskim sredinama.

Svesni kakve štetne i nepopravljive posledice agresivno i nasilničko ponašanje može ostaviti na decu i mlade, na formiranje njihovih vrednosti, moralnih normi i odnosa prema svetu u kome živimo, kao i na njihovo fizičko i psihološko zdravlje pokrenuta je široka društvena akcija pod nazivom „Karakterom protiv nasilja”.

U okviru ove akcije sprovedeno je i veliko empirijsko istraživanje u kome je ispitano više od 3.000 sportskih aktera: mlađih i starijih sportista, sudija, trenera, roditelja sportista, sportskih novinara i funkcionera. Istraživanje pre svega bilo je usmereno na utvrđivanje stepena nasilja među mlađim kategorijama sportista i merama za njegovo otklanjanje. Ni ono, međutim, nije moglo proći bez pominjanja najozbiljnijeg, najvidljivijeg i najalarmantnijeg – navijačkog nasilja.

Među faktore koji najviše doprinose nasilju u sportu, pored opštih kao što su trenutna situacija u društvu, težnja ka što većem profitu, neprecizno definisane strategije društva u sportu itd., u istraživanju je ponašanje navijača pomenulo čak 80 odsto sportskih novinara, svaki drugi roditelj, trener i sportski funkcioner i 35 odsto sportista. Sprega uprave i navijača takođe značajan je faktor nasilja po mišljenju tek za nijansu manjeg procenta svih pomenutih aktera.

Što se tiče mera za smanjenje nasilja u sportu, svi ispitani akteri u sam vrh stavljaju potrebu za pooštravanjem kaznenih mera za sve oblike neprimerenog i nasilnog ponašanja. To misli oko 90 odsto roditelja, trenera i novinara i tek nešto manji procenat samih sportista. Mnogi pominju takozvani engleski model koji je osamdesetih godina prošlog veka primenila vlada Margaret Tačer i koji uključuje sudiju koji na stadionu izriče veoma oštre kazne izgrednicima, zatim zabranu pristupa huliganima stadionima itd.

Nešto manji broj sportskih aktera smatra da bi i sadašnji zakoni u dobroj meri smanjili stepen nasilja kada bi se striktno poštovale i primenjivale njihove kaznene odredbe.

I pored ukazivanja na postojeće probleme nasilja u sportu i oko njega svi učesnici saglasni su da je sport moćno vaspitno i socijalizacijsko sredstvo, ali da nam predstoji ozbiljna edukativna i promotivna aktivnost kako bi reafirmisali pozitivne vrednosti sporta, očistili ga od svih vrsta neprimerenog i nasilnog ponašanja. Naša dužnost je da u sport na svim nivoima vratimo igru, zabavu, fer plej i vaspitanje. Samo takav sport će oplemeniti živote naše dece, naučiti ih životno vrednim veštinama, učiniti „pobednicima”, a neke od njih i pravim sportskim šampionima.

Autori istraživanja (zajedno sa Nenadom Manojlovićem) „Stepen i oblici nasilja u sportu Srbije”