Њух за оно што долази

Навикли смо да узалуд трошимо одвећ избледеле речи које не остављају више никакав утисак, ни најмање не покрећу мисао нити буде осећања. Такве речи су „криза”, ,,корупција”, „транзиција”, „приватизација” и сл. Па уз њих још и атрибути и синтагме. Ако је реч о ,,кризи”: локална, глобална, економска, политичка, морална, па криза власти, институција, цркве, књиге, криза ауторитета, криза... реторика која нам напиње пажњу таман колико и извештаји о филателији или водостању. Речју, „зезамо кризу”. Никад бољи алиби за наш нерад и јавашлук. А онда, сви путеви воде у Рим: где је излаз, шта да се ради?

На то питање одговорио је Василије Розанов још у 19. веку: „Питају ме како изаћи из кризе, шта да се ради? Ја на то одговарам: Скупљати јагоде, правити слатко, а онда пити чај с тим слатким”.

Какве ли слатке ироније. Као да је свет некад опстојао без криза, без заблуда и забуна; свет је у кризи од памтивека. Велики енглески историчар А. Л. Фишер изричито каже да он у историји види „само једну непредвиђену кризу за другом, кризе које се нижу као таласи”, истичући да његово становиште не треба сматрати „циничким или песимистичким” него да се, каже, из историје јасно може прочитати напредак који није никакав природни закон; судбина тог напретка, а тиме и наша судбина, зависи од нас самих.

То је, додуше, лако рећи, али наша мука је у томе што будућношћу владају ствари с невидљивим почецима. Требало би да људи из политичког живота имају посебно чуло за шансе и могућности, њух за оно што долази. Требало би да нас бар историја 20. века поучи како је важно да се околности обликују пре него што избије криза и да се суочимо с изазовима пре него што постану погубни. А зар нас историја може ичему поучити?

Може бар томе да се, на пример, од сваког идеолошког материјала може направити палица за убијање људи: Нека то буде Бог из Старог завета, или Исус Христос, Куран, идеја једнакости, социјалистичка светла будућност, племе, раса, особито нација, – све је, ето, могуће. Па, ево, и у нашем 21. веку: Суочавамо се с питањем експлозије интеретничког и међуљудског зла, с ерупцијом силе. И данас, чини ми се, ђаво има много више искуства, и у стању је да изгради читава нова друштва на бескрајно суптилној лажи.

Уза све то неизбежно је питање: Ко је и зашто био крив за неки лош развој ствари. Зар неко може да буде крив за нешто што није желео и није тако хтео. Шта, заправо, значи историјска одговорност? Не чини ли несретника кривим, пита Гадамер, управо тамна несхватљивост судбине? Шта је историјско искуство друго до мешавина закаснелог увида и кајања?

Историјско искуство увек је искуство појединца доведеног у саучесништво са оним што се дешава у великим размерама, ма колико то искуство било патња без кривице коју називамо судбином. Појединац се каје због тога што није предвидео последице свог поступка. Но, добро је, опет, познато, а то је исконско искуство историје, да њен развој није предвидив. Увек нас, ту и тамо, чека оно магично – „шта ако”. И тако ad infinitum и укруг.

универзитетски професор филозофије