Njuh za ono što dolazi

Navikli smo da uzalud trošimo odveć izbledele reči koje ne ostavljaju više nikakav utisak, ni najmanje ne pokreću misao niti bude osećanja. Takve reči su „kriza”, ,,korupcija”, „tranzicija”, „privatizacija” i sl. Pa uz njih još i atributi i sintagme. Ako je reč o ,,krizi”: lokalna, globalna, ekonomska, politička, moralna, pa kriza vlasti, institucija, crkve, knjige, kriza autoriteta, kriza... retorika koja nam napinje pažnju taman koliko i izveštaji o filateliji ili vodostanju. Rečju, „zezamo krizu”. Nikad bolji alibi za naš nerad i javašluk. A onda, svi putevi vode u Rim: gde je izlaz, šta da se radi?

Na to pitanje odgovorio je Vasilije Rozanov još u 19. veku: „Pitaju me kako izaći iz krize, šta da se radi? Ja na to odgovaram: Skupljati jagode, praviti slatko, a onda piti čaj s tim slatkim”.

Kakve li slatke ironije. Kao da je svet nekad opstojao bez kriza, bez zabluda i zabuna; svet je u krizi od pamtiveka. Veliki engleski istoričar A. L. Fišer izričito kaže da on u istoriji vidi „samo jednu nepredviđenu krizu za drugom, krize koje se nižu kao talasi”, ističući da njegovo stanovište ne treba smatrati „ciničkim ili pesimističkim” nego da se, kaže, iz istorije jasno može pročitati napredak koji nije nikakav prirodni zakon; sudbina tog napretka, a time i naša sudbina, zavisi od nas samih.

To je, doduše, lako reći, ali naša muka je u tome što budućnošću vladaju stvari s nevidljivim počecima. Trebalo bi da ljudi iz političkog života imaju posebno čulo za šanse i mogućnosti, njuh za ono što dolazi. Trebalo bi da nas bar istorija 20. veka pouči kako je važno da se okolnosti oblikuju pre nego što izbije kriza i da se suočimo s izazovima pre nego što postanu pogubni. A zar nas istorija može ičemu poučiti?

Može bar tome da se, na primer, od svakog ideološkog materijala može napraviti palica za ubijanje ljudi: Neka to bude Bog iz Starog zaveta, ili Isus Hristos, Kuran, ideja jednakosti, socijalistička svetla budućnost, pleme, rasa, osobito nacija, – sve je, eto, moguće. Pa, evo, i u našem 21. veku: Suočavamo se s pitanjem eksplozije interetničkog i međuljudskog zla, s erupcijom sile. I danas, čini mi se, đavo ima mnogo više iskustva, i u stanju je da izgradi čitava nova društva na beskrajno suptilnoj laži.

Uza sve to neizbežno je pitanje: Ko je i zašto bio kriv za neki loš razvoj stvari. Zar neko može da bude kriv za nešto što nije želeo i nije tako hteo. Šta, zapravo, znači istorijska odgovornost? Ne čini li nesretnika krivim, pita Gadamer, upravo tamna neshvatljivost sudbine? Šta je istorijsko iskustvo drugo do mešavina zakasnelog uvida i kajanja?

Istorijsko iskustvo uvek je iskustvo pojedinca dovedenog u saučesništvo sa onim što se dešava u velikim razmerama, ma koliko to iskustvo bilo patnja bez krivice koju nazivamo sudbinom. Pojedinac se kaje zbog toga što nije predvideo posledice svog postupka. No, dobro je, opet, poznato, a to je iskonsko iskustvo istorije, da njen razvoj nije predvidiv. Uvek nas, tu i tamo, čeka ono magično – „šta ako”. I tako ad infinitum i ukrug.

univerzitetski profesor filozofije