Ципеле од радничке коже

Трговиште – Тамо где је танко, ту се и кида – каже народна изрека, ових зимских дана често помињана у Трговишту, на југу Србије, једној од најсиромашнијих општина у Републици. Како за "Политику" кажу Славица Денчић и Момир Цветковић: "нашли се вуци па кољу јагње, али не ваља што нас толико гуле (деру) па као да од наше коже желе да праве ципеле". Како се, дакле, на југу Србије праве ципеле за Италију од радничке коже? Једна од најузбудљивијих транзиционих прича почела је априла 2002. године када је око четири стотине мештана, обућара некадашњег погона врањске "Коштане" у Трговишту, почело да ради за фирму "Крико трејд" Растка Пандурова. У међувремену долази до пословно-техничке сарадње између "Крико-трејда" и "Санча" Срђана Дејковића из Врања којом је, између осталог, предвиђено да Панудров испоручује "Санчу" ручно шивене "врнчане" ципеле које се потом извозе у Италију.

Међутим, како плате нису исплаћене за април и мај 2003. године, радници 19. јуна ступају у штрајк. Незадовољни обућари тог дана нису дозволили "Санчу" да извезе из фабрике три шлепера ципела, а Растко Панудров је, у међувремену, "испарио" из Трговишта. Од 20. до 30. јула почињу преговори и убеђивање "Санча" да су машине привремено увезене и да као такве не смеју да буду блокиране. Више пута власник шаље извршитеље са одлуком Трговинског суда из Лесковца да се роба "ослободи". Међутим, радници не попуштају.

Уз посредовање тадашњег председника локалне самоуправе, 30. јула се потписује "Протокол" којим се "Санч" обавезује да радницима исплати зараде за април и мај, а да му они дозволе да преузме готове ципеле. Потпис стављају представници штрајкачког одбора, "Санч" и председник општине.

Договорено, испуњено. Дејковић доноси готовину и 417 обућара, целе ноћи, до пред зору, по списку добија по 7.000 динара, а потом извози ципеле из круга фабрике. Затим подноси тужбу суду у Врању, уз захтев да се поништи Протокол "јер га је потписао под принудом". Суд у потпуности прихвата његов захтев и образложење и већ од септембра прошле године, на врата 417 обућара из Трговишта куцају судски извршитељи, с налогом да врате све исплаћене паре са "одговарајућом" каматом.

– Верујем да се многи сада, од муке, ударају у главу, а неки у гроб преврћу, што су својевремено углавном удовољавали захтевима штрајкача, јер се нису сетили да се жале суду – каже Јован Д. уз напомену да о "родбинској вези" у овом случају не жели да говори и да је то за "више инстанце". Он додаје да су радници уз накнаду од 1.000 динара ангажовали правног заступника, али да он, за укупно 400.000 динара, ништа није урадио. Тако се дрању радничке коже придружио и адвокат.

И поред упорног настојања, са Дејковићем нисмо успели да разговарамо. Угледни и искусни правници кажу да је с правне стране ствар потпуно чиста, што потврђује и документација.

Каква је то утеха за Момира – Мошу Цветковића, обућарског радника са око 40 година стажа, који је кобне ноћи примио 9.000 динара? Сада му извршитељи траже 24.000 динара.

– Шта да радим, вуци нашли јагње па га даве и деру, као да од њега желе да праве ципеле. Ономад дошао извршитељ, а жена ми вели: "Мошо, плати, да деца не плачу, а комшије да се сеире и причају". После оволико година рада, да ми неко износи кревет и друге ствари? Вратио сам прву рату, а они ме одмах подсећају за другу, прича Цветковић.

Слично казује и Славица Денчић, својевремено члан штрајкачког одбора. Супруг јој је у Београду, копа канале, ради разне грађевинске послове и нема одакле да плати. Кад опет дођу извршитељи, нека носе ствари.