Босански атлас злочина

Од нашег дописника

Сарајево – Истраживачко документациони центар у Сарајеву промовисаће током овог месеца „Босански атлас злочина”, пројекат који, практично, одсликава резултате вишегодишњег рада овог центра и уједно ставља тачку на могућност манипулисања бројем жртава у последњим ратним сукобима у БиХ.

Реч је о дигиталном меморијалу који, осим податка да је у БиХ у периоду од 1991. до 1995. године страдало око сто хиљада људи, (97.000 је погинуло од директних узрока рата, а 2.000 их је регистровано као индиректне жртве рата), садржи и имена свих страдалих, опис начина страдања, медицинску документацију, једном речју комплетне дисијее.

Директор центра Мирсад Токача у разговору за „Политику” објашњава да је „Босански атлас злочина” један „ револуционарни пројекат” који ће бити доступан сваком грађанину да може, уколико то жели, завирити у „свеобухватну и квалитетну базу података до које смо дошли вишегодишњим истраживањем страдања свих жртава, без обзира на то којој верској групи припадају”.

Пројекат истраживања јесте завршен, али није и затворен. Токача процењује да може бити неких мањих одступања, „један, евентуално два одсто горе или доле”, али „40 или 50 одсто сигурно не”.

Бројем жртава рата у БиХ и данас се манипулише, а својевремено су се процене о броју страдалих кретале од 70.000 до 350.000, „зависно од тога у име које етничке групе су помињане, из ког извора су добијане и у које сврхе је требало да послуже”.

Осврћући се на рад Института за нестала лица БиХ, Токача изражава незадовољство, јер сматра да је ово „институција у којој, уместо професионализма, доминира политика”, у којој се не поштује Закон о слободном приступу информацијама, „од јавности БиХ крију се подаци о броју ексхумираних и идентификованих”.

Процес несталих, сматра он, мора бити ослобођен политичког утицаја, „не може ниједан политичар, ма како се он звао, доћи и рећи како треба радити, а тога у институту, нажалост, има и то се рефлектује на породице жртава”.

„У институту раде људи који су дубоко политички инволвирани, није случајност да се пред свако обележавање догађаја у Сребреници нађе нека нова гробница, ако се већ зна да гробница постоји зашто онда треба да се чека 11. јул да би била отворена”, пита Токача и помиње случај Авде Палића, као очит пример неефикасног процеса идентификације који није и усамљен, јер „некоме изгледа одговара да идентификације трају страшно дуго”, без обзира на то што се у БиХ још трага за око 13.000 несталих.

На питање где је проблем он одговара да из „Међународне комисије за нестала лица стижу уверавања да није ни до института, ни до ДНК анализе, проблем је, кажу, недостатак патолога”.

Међутим, Токача сматра да „из оваквог начина рада института, који има три директора, произлази да некоме из међународне заједнице и од домаћих политичара очито одговара да се процес тражења несталих у БиХ одуговлачи, вероватно ради пара, посла и свих других привилегија”.