Случај скитнице Мирослава

Специјално за "Политику"
Праг, јануара – Прашки бескућник Мирослав Самсели до пре неки дан живео је као спокојна, или бар слободна, скитница. Његов живот је почео нагло да се мења кад је пред Нову годину нашао у канти за смеће новорођенче. То је покренуло ланац догађаја и довело до такве промене која се свима чинила као хепиенд, али коју он, изгледа, није могао да поднесе. И то се све догађало уз велики публицитет и узбуђење у јавности. Но, пођимо редом. Из оног контејнера узео је промрзлу бебу, завио је у своју јакну, привио уз себе да би је загрејао, молио пролазнике да позову полицију или хитну помоћ, док су они окретали главу, журили, гледали своја посла. Коначно је случајно наишла патрола полиције која је позвала хитну помоћ – он им је бебу предао и онда се изгубио...

Новорођенче је у критичном стању примљено у болницу на Крчу, али је преживело. Сваке вечери главна информација у ТВ дневницима била је из болнице о стању мушкарчића који је добио име Венделин и презиме Чтвртек (по дану кад је нађен). Покренута је права потера да се пронађе хумани бескућник спасилац детета за кога је Магистрат (главна градска власт) патетично обећавао да ће се му се одужити и побринути се за њега. И коначно је нађен тај мучаљиви, помало и мрачни, средовечни човек који није баш изгледао као класични бездомовец, како овде зову бескућнике. Спавао је, као и многи други бездомовци, преко зиме у канализацији, уз топле цевоводе, показао је и где. На улици је већ 12 година, своју животну причу није причао, али ни новинари нису инсистирали на томе.

А онда је вољом Магистрата престао да буде бескућник – добио је собу у азилу управо за бескућнике, и уз то посао, с нето платом која ће износити око 500 евра. Треба да ради на одржавању зграде, јер је такве послове радио и раније док није био на улици. Телевизије су га снимиле у тој топлој соби како испробава душек и разгледа шта има у њој. Затим су сви отишли, оставивши га да гледа кроз прозор...

Оно што се зна сигурно јесте то да је ујутро око седам сати скочио кроз тај прозор с првог спрата, с висине од око четири метра, и повредио ногу. Вероватно је хтео да се врати у свој ранији живот. Потом су га одвели да му пруже помоћ, а он је напао лекара и поцепао му мантил, тврдећи да га овај прогони. Потом није било друге него су га одвезли на прашке Бохнице, у чувену, највећу чешку психијатријску болницу. Изречени су и први судови односно претпоставке да болује од маније гоњења. У сваком случају, нашао се тамо где му је вероватно и место, бар после оног што се догодило.

Али тиме није дошао крај ланцу компликација, покренутих кад је почео да преврће по оном контејнеру. Наиме, од Нове године у Чешкој је уведена партиципација у здравству тако да тужни јунак ове приче, без обзира на то што је досад живео у канализацији и пребирао по контејнерима, мора да плати за сваки дан боравка на Бохницама 60 круна, што је нешто више од 180 динара.

У закону о томе нема никаквог изузетка за скитнице. Портпарол Министарства здравства Томаш Цикрт, звани мали министар (патуљастог је раста и има око метар и 30 цм), рекао је да за то треба да се постара локална власт. Али Јиржи Јанечек, шеф прашке социјалне службе, исте оне која је извукла Самселија из канализације, то одбија и лаконски одговара: "Ако има пара за цигарете и вино у картону (главно пиће бездомоваца је јевтино вино у тетрапаку које кошта око 45 динара), наћи ће пара и за болницу." Самсели има шансу да врати дуг из болнице тако што ће радити кад изађе из ње јер му, наводно, чувају радно место на одржавању азила. 

Према тумачењима неких психолога, Мирослав Самсели није поднео ту велику промену јер се дубоко у себи није хтео одрећи апсолутне слободе коју је имао у претходних 12 година.