Заоставштина Елизабет Џоли

Специјално за "Политику"
Мелбурн – На данашњи дан, пре годину дана, преминула је Елизабет Џоли, један од најзначајнијих аустралијских писаца из доба постмодерне. Досељеница из Енглеске у земљу еукалиптуса, кенгура и коала, угасила се у старачком дому у Перту. Имала је 83 године. Елизабет Џоли је често писала о старости. Писала је несвакидашње, директно, готово документаристички, па ипак присно и с нежношћу. С искуством некога ко је живот упознао са свих страна, умела је да предвиди чак и стање у којем ће дочекати сопствени крај. Роман "Загонетка господина Скобија", објављен 1983. године, збива се такође у старачком дому. Белешка на првој страни, одштампана као да је писана руком, личи на мото особе са класичним образовањем и завршава се поучно: "Реч убија, а дух живот подарује".

У потпису стоји име једног од женских ликова, Х. Хејли. Оно што следи су белешке за роман, идеје које неко, заокупљен другим пословима, ту и тамо набаци на хартију, као подсетник. Три стране пуне бележака означених бројевима од 1 до 219 су окосница романа или водич кроз његову структуру.

Од јутра до мрака заокупљена кућним пословима и децом, Џоли је баш тако отпочињала рад на новој књизи. Идеје које су се рађале док је сецкала поврће, прала посуђе, усисавала кућу, бележила је на папирићима хартије који су се временом претварали у неку врсту картотеке – у "Загонетки господина Скобија" Џоли ову листу назива "Водич за збуњене".

Усамљеност је најчешћа тема ове списатељице која је прву књигу успела да објави тек са 52 године. Била је то збирка приповедака "Пет ари девичанске земље", а издавач Уметнички центар из Фриментла (Fremantle Arts Centre Press), кућа заслужна за пласман већине значајних дела у новијој историји Западне Аустралије.

Одсечена пустињом од остатка земље, а океаном и од света, пространства ове територије представљају идеалну метафору за стање изолованости о којем аустралијски аутори пишу откако су се доселили на овај континент. Мада се и сама бави том темом, неразумевање и неприхватање су дуго били саставни део живота Елизабет Џоли. Писањем је почела да се бави у раним двадесетим годинама, али је  њен особени приступ нарацији одбијао уреднике, посебно оне привржене тековинама реализма. Да несхватање није било, ипак, само последица устајалих културних токова у Аустралији најбољи је доказ 39 негативних одговора издавача које је Џоли примила само у току једне године. Истрајала је, касније је тврдила, једино захваљујући подршци супруга Ленарда.

Чак и када су књиге почеле да јој излазе из штампе, критичари су се махом оглушивали о њих. Роман "Паломино" у чијем средишту лежи лезбијско искуство је пропраћен ћутањем, баш као и збирка приповедака "Жена под светлошћу лампе". Расположење јавности се преокренуло тек када је мелбурнски дневни лист "Ејџ" прогласио један од два њена романа објављена у 1983. за књигу године. Била је то управо "Загонетка господина Скобија", са посветом Ленарду Џолију.

Неки критичари однос овог брачног пара данас упоређују са односом Вирџиније и Ленарда Вулфа. Животна историја Џолијевих, наравно, има сасвим другачији ток. По професији библиотекар, Ленард је 1959. године добио шефовско место на Универзитету Западне Аустралије и за собом је повукао у Перт жену и троје деце. Елизабет је, у почетку, радила све и свашта. Била је и болничарка и чистачица. Васпитање у духу самоодрицања, које је понела из квекерске породице, и диплома медицинске сестре стечена у јеку Другог светског рата, у Лондону, оформили су слику света којом ће се Џоли трајно бавити као писац. Уз то, избеглице из континенталне Европе којих је њен родитељски дом био препун у годинама пред рат су је, већ тако малу, научиле колико је животни простор важан сваком човеку. "Осврћући се на дело које остављам за собом, видим да су ме заокупљале територијалне потребе људи, искуства емиграната и избеглица, осећање да сте у егзилу," изјавила је на врхунцу популарности.

Интернационални дух на који се Џоли навикла у родитељском дому (отац јој је био Енглез, а мајка ћерка аустријског генерала, у кући у Бирмингему се говорио немачки) оштро се косио са менталитетом малограђанштине у Клермонту, предграђу на обали реке у којем се настанила. Како тачно изгледа тај менталитет најбоље показује кратак роман "Разгласна станица Клермонт улице" (1981) написан из перспективе једне бединерке. Временом, Џолијеви су своју кућу испунили књигама, а гости на вечери су им све чешће бивали писци из других делова света. Елизабет је од 1980-те готово сваке године објављивала по један роман: "Мед и млеко", "Лисац", "Бунар", "Млада мамица" (The Sugar Mother), "Путна грозница". Листа се дужила, "Пенгвин" је истиснуо малог издавача из Фриментла, ређале су се награде, почасна звања. На конкурсу листа "Ејџ" временом су победила још два њена романа – "Месец мога оца" и "Џорџова жена", док је далеко најважније признање, награду која носи име аустралијске списатељице Мајлс Френклин, понео кратак роман "Бунар". На размеђи психолошког трилера и мистерије, ово мајсторско дело подсећа докле је све у стању да иде особа очајнички притиснута жељом да побегне од усамљености.

Питање оданости наспрам личне слободе коначно ће заокружити опус Елизабет Џоли. Њен последњи роман, "Џентлмен невине душе" написан 2001. године, евоцира `поделом улога` и неколицином кратких пасуса за којима следе цитати Томаса Мана на почетак "Загонетке господина Скобија". Овога пута, међутим, Џоли се враћа у земљу свог детињства – енглески Мидлендс, а ликови упали у троугао као да су изникли из њеног сећања. Снажан утицај немачке културе, посебно класичне музике, потенциран симболичним местом које Бетовен заузима у нарацији, намерно одлагање да читаоцу јасно предочи ко уствари прича ту причу, јесте контекст у којем Џоли испитује смисао духовних вредности, личне слободе, љубави и емоција наспрам интелекта. Понекад на ивици гротеске, па ипак невероватно блиски, њени ликови остају до краја заробљени у кули сопствене личности. Искра хумора која, ту и тамо, врцне ту ништа не мења. Саживљавање са ликовима је метода којом Џоли измамљује саосећање. "Без неког облика препознавања, зар је могуће волети?", упитала је присутне на симпозијуму у Перту, 1978. године. "Мислим да су љубав и брижност основни квалитети једног писца. Писање је непрекидно преиспитивање у настојању човека да разуме."