Шпијун у Вашингтону

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, октобра – На питање чега то Вашингтон данас има више него иједан други град на планети, одговор гласи – шпијуна. Америка је најмоћнија земља света, па сви би да сазнају понешто од њених тајни, али и да открију колико Америка зна шта они знају о њој. А уосталом, 16 овдашњих шпијунских агенција запошљава око 200.000 људи и троши чак 75 милијарди долара.

Шпијунажа је, по једној дефиницији „други најстарији занат на свету, подједнако частан као и онај први”, али да ли је и данас, као што је то било донедавно, док је трајало хладноратовскао надметање” слободног света и „комунизма”, важно постојање професионалаца који у туђа посла завирују због ега, због пара, зато што су уцењени, због патриотизма, или зато што им је то једноставно – посао?

Одговор сам потражио у јединственој установи ове врсте, која се налази готово у самом центру Вашингтона, неколико блокова од Конгреса и Беле куће, на углу између Еф и Осме улице.

Ту негде почиње онај старији, модерном још неустукли део америчког главног града. На здању од црвене цигле, тамо је велика неонска фирма: Spy Museum, Музеј шпијунаже.

То, наравно, не значи да је шпијунажа као занат (неки кажу и уметност) већ у музеју, владарима су одувек били потребни шпијуни и увек ће бити, већ је ово место које има амбицију да на видело изнесе „тајне тајне историје”.

За то треба избројати 18 долара и, заједно повећим бројем људи које то такође занима, провести извесно време у галеријама које се на четири спрата нижу једна за другом, и погледати импресивну збирку експоната који сведоче не само како је шпијунажа утицала на историју (и историја на шпијунажу), него су и илустрација свакодневице, не баш гламурозне, тајних агената, њихових помагача и њихових алата: тајних камера, магнетофона и микрофона, који данас, у ери мобилних телефона који могу да буду и савршена шпијунска помагала, изгледају помало смешно. Предајник у ципели, микрофон у дугмету, камера у упаљачу, све то је некад било савршенство технологије, а данас изгледа као нешто што је непотребно смишљала докона машта.

Рецимо, цилиндар заобљених врхова у којем је алат за бекство, а који се сакрива у задњи отвор тела где не може да буде пронађен током претреса, намењен агентима ЦИА на почетку Хладног рата, невидљиво мастило, пиштољ у лули за дуван, шифарник на дну пепељаре... Има свега, али и много тога што показује да је шпијунирање било опасна, али истовремено, бар за већину, нимало романтична работа.

Па ипак, због своје природе, привлачи велику радозналост: Музеј шпијунаже је један од најпопуларнијих у Вашингтону и за седам година постојања посетило га је пет милиона људи.

При том, није реч само о експонатима. Музеј има и „допунски програм”: такође за цену улазнице можете око два сата бити у улози истинског шпијуна, са задатком да на вашингтонским улицама пронађете сакривени нуклеарни упаљач (или нешто слично) и спасете свет.

Мени је, међутим, најзанимљивији у овом музеу био његов живи експонат, који је доступан само на захтев посетиоца који такође прикупља информације, не додуше тајне. Његов директор.

Питер Ернст свакако има све квалификације да буде на челу овакве установе: 36-годишњи стаж у ЦИА, од тога 20 у тајним операцијама, искуство са Блиског истока и на совјетском и на источноевропском терену. Био је онда шеф ЦИА за односе са Сенатом, а на крају каријере одликован је Медаљом за изванредна постигнућа коју данас држи на свом радном столу.

Питао сам га прво, зашто је постао шпијун?

– Рад за државу имао сам већ у генима, пошто ми је отац био дипломата. ЦИА ме је позвала после студија, на препоруку моје веренице, која је већ била тамо запослена. Треба имати у виду да је то било крајем педесетих, када је велика брига била растућа совјетска војна моћ и ширење комунизма, па ми је њихова понуда била примамљива. Завршило се тако што сам тамо остао до пензионисања.

Жело сам онда да чујем – да ли се икад осећао као ОО7?

– Филмови су забава, све мора да се догоди за сат и по. Као оперативац имао сам епизоде и инциденте када ми је живот био угрожен, неке од мојих колега су и погинуле на задатку, али то није било из дана у дан.

Ко је данас непријатељ?

– Свако ко је претња националној безбедности. Сврха обавештајног рада је да ту претњу благовремено открије, било да је реч о атомском оружју, покушају да се саботира финансијски систем, или плановима терориста.

Не живимо ли у друштву „Великог брата”, где је држава највећи шпијун, који шпијунира све, а нарочито своје грађане?

– Концепт великог брата подразумева пре свега надзор. Ми заиста имамо свеприсутне камере, али ако имамо владу која је одговорна Конгресу, онда је ситуација умногоме другачија него кад имате тоталитаран режим, без демократске контроле. Узгред, реакције на надзор су као клатно – у временима кризе или неких претњи, јавност то подржава. Кад тога нема, оно иде на другу страну.

Није ли главни шпијун данас у ствари човек који без много гламура, прочешљава јавне изворе и саставља слагалицу о намерама противника?

– Током Хладног рата 80 одсто нашег времена трошено је да дођемо до 20 одсто тајни. Данас је 80 одсто онога што желимо да знамо на располагању у новинама, на Интернету, у базама података. Али људски фактор је и даље кључан – ако су планови можда на папиру, намере су у главама, а до тога могу да дођу само шпијуни.

Да ли Вам је за овај посао требало одобрење бившег послодавца.?

– Не, то није било неопходно, премда, као и све колеге, имам обавезу да, ако пишем нешто озбиљно о ономе што знам, то пре објављивања њима ставим на увид.

Из Музеја шпијунаже сам отишао просвећен, али и убеђен да ми је исувише касно да мењам каријеру.