Богаташи између две ватре

Свет спортског маркетинга је скоро целу протеклу декаду учио од НБА и – лекција је научена. Стручњаци су правилно предвидели да су платежно најмоћнији "навијачи" са свих меридијана све засићенији луксузним ложама из којих посматрају такмичења и да су им потребна нова узбуђења. У њиховом свету новац је најмањи проблем, али је проблем постало то како свима осталима показати друштвени статус. Уз то, гледање догађаја са "километарске" удаљености, без обзира на сав пратећи сјај посебно направљених просторија, лишено је и адреналинског набоја непосредних учесника на терену.

Оно што је, поред осталог, допринело глобалном ширењу НБА, јесу тзв. холивудска места, седишта непун метар удаљена од центра збивања. Џек Николсон, Дајана Кењон, Спајк Ли, Дајана Рос и многи други џет-сет "пионири" постали су и нека врста заштитног знака најјаче кошаркашке лиге на свету.

Стопама НБА кренули су и хокејаши (НХЛ). За оне из категорије "има се, може се" руководство Бостон Бруинса смислило је доживљај пун "крви и зноја".

У уском простору између две екипе, уз саму ледену плочу, смештене су четири дрвене столице. Тај простор резервисан је за богаташе жељне да се нађу између две ватре.

У данашњем свету професионалног спорта ништа није јевтино: по цени од 5.000 долара продаје се 12 карата, с тим да после сваке трећине публика може и да се ротира. За време дуела није могуће отићи до тоалета, јер би посетиоци морали да прођу поред клупа на којима седе играчи. Али је зато у цену урачунат превоз до дворане лимузинама или је обезбеђен паркинг (ако се користи сопствени превоз) поред аутомобила играча. Подразумевају се и вечера, ВИП пропуснице до свлачионица и разговор са хокејашима после надметања.

У Лос Анђелесу су на бејзбол утакмицама смислили посебна седишта уздигнута око метар од земље, тачно у нивоу очију хватача лопти. До њих се долази специјалним лифтовима, а цео простор је заштићен рупичастом жичаном оградом, да случајно неко од оних са дубљим џепом од удара лоптице не би настрадао.

У ауто-тркама НАСКАР изнад неких стаза на висини од осам метара направљени су стаклени мостови, тако да гледаоци имају утисак да високооктанске урлајуће машине иду право на њих. Да се "сиротиња раја" не досети, половину улазница добијају прави навијачи који тако седе раме уз раме са познатима.

И НБА је још више усавршила начине да "друштвеном крему" омогући утисак да су и они у средишту догађања. Тако су у дворани Њу Џерсија, екипи нашег Ненада Крстића, смањили простор за новинаре да би уз клупе са домаћим и гостујућим тимом, тик уз аут линију, добили још два реда за седење са укупно 16 столица.

Цена места у првом реду је 1.750, а у другом 1.500 долара по мечу. Али да би неко уопште и могао да купи годишњу улазницу, прво мора да плати "чланарину" 37.000 долара, што онда доводи до цифре од 114.500 и 91.000 долара за целу сезону. На тим местима седе "новокомпоноване" америчке парајлије попут репера Џеј Зија (мањински власник Нетса), певачица Бјонси и Кјаре, супер модела Тајре Бенкс, итд.

У комплету са местима "видим и виђен сам" иде и луксузни салон направљен у простору некадашње свлачионице сав у кожи, са неколико ТВ плазми, послужењем и приватним келнером, као и могућност да се у дворану уђе и изађе заједно са играчима.

Просечна цена улазнице у НБА у сезони 2007/08. износи 48,83 долара и у односу на прошлогодишњи шампионат повећана је за 3,6 одсто. Најскупље карте имају већ шесту годину узастопно Лејкерси Владимира Радмановића са 89,24 долара (повећање од 4,5 одсто), а најјевтинији је Њу Орлеанс Предрага Стојаковића са 24,58 долара.

И породични одлазак на сусрете "језерџија" са потрошених 453,95 долара најскупљи је у лиги (просек је иначе 281,90 долара). За те новце добију се четири улазнице просечне цене, два мала пива, четири безалкохолна пића, четири хот-дога, паркинг за један аутомобил, два програма и две капе.

Да ипак колико толико мисле и на обичног човека НБА клубови су доказали тако што ће 2007/08. у оптицају бити више од милион улазница по цени од пет до 10 долара. Јесте да је под сводовима дворана, из птичије перспективе, тешко разликовати и боју дресова, али у професионалном спорту правило "колико пара, толико музике" је најизраженије...