Није свако него нико

У ,,Политици” од 1. октобра 2009, под насловом „Чуме угрожава Сингидунум”, објављено је да ће куповином факултета Чуме имати пуно право да учествује у руковођењу универзитетом. Суштина читавог проблема је у томе, наведено је, што ,,законски нису формулисани критеријуми о власништву над високошколском установом, па тако данас факултет може да оснује, али и купи, буквално свако”.

На основу цитираног, читаоци би могли стећи утисак да заиста свако може да оснује универзитет, факултет или високу школу. Али то није тачно.

Tренутне, непремостиве препреке су: 1. Да бисте добили акредитацију морате попунити формуларе Акредитационе комисије, где треба написати број под којим је високошколска институција регистрована код Трговинског суда, колико је наставног и ненаставног кадра у радном односу итд. 2. У Трговинском суду неће никога регистровати док нема дозволу за рад која се добија од Министарства просвете. 3. У Министарству просвете неће никоме издати дозволу за рад док Акредитациона комисија не донесе позитивно мишљење 4. Акредитациона комисија неће да донесе позитивно мишљење о предложеном студијском програму, јер приложену документацију неће узимати у разматрање док нису попуњене све рубрике у формуларима, поменутим у тачки 1.

Додуше, Акредитациона комисија дала је пет позитивних мишљења као у тачки 3. а да није извршила акредитацију на начин поменут у тачки 1., и пет високошколских институција је на тај начин добило дозволе за рад. Када је тражено од Министарства просвете и Акредитационе комисије да примене исту процедуру и на друге школе у оснивању, Акредитациона комисија није хтела да изда позитивно мишљење. При том нико није објаснио шта још треба да се уради да би се добила дозвола.

Навешћу један од примера, а знамо да их има још. Већ шест година група наставника и уметника покушава да, искључиво по закону, оснује високу школу за дигиталну уметност и информатички дизајн.

И у Министарству просвете, а нарочито у Акредитационој комисији, скрећу пажњу да држава и друштво морају водити рачуна о добробити омладине и да зато морају веома да пазе шта акредитују и коме издају дозволе за рад. Али, цитирамо изјаву члана Акредитационе комисије из већ поменутог написа: ,,Нас интересује да све буде по закону, а не ко је власник”, односно Акредитациону комисију не занима (а очигледно ни Министарство просвете) да ли је власник високошколске установе сведок сарадник (што није прихватљива радна биографија за власника институције која васпитава и обучава омладину).

В. д. директора Високе школе за дигиталну уметност и информатички дизајн у оснивању