Фатална привлачност

Кад се коло среће заврти баш у погрешном смеру и велики "Милан" после 3:0 у првом полувремену финала Лиге шампиона прими "три комада" у другом, од још већег Ливерпула, бројни кладиоци који су већ у мислима трошили новац дођу у прединфарктно стање. У загушљивом диму крцатих градских кладионица могло би се опипати барем хиљаду жеља, надања и исто толико туга, разочарења. Може ли се онда говорити о клађењу као коцкању, самим тим и болести зависности? – Апсолутно да – тврди Снежана Алчаз, магистар медицинских наука, начелник Дневне болнице за лечење болести зависности од дрога и докторка која је у Заводу у Драјзеровој улици покренула диспанзер за лечење патолошког коцкања.

– Клађење је временом постало масовна појава и велики проблем у Србији. Нажалост, код већине не постоји свест о опасности од овог вида коцкања. Чак и малолетници долазе у Завод за лечење болести зависности и траже помоћ од нас, најчешће под притиском породице – објаснила је др Алчаз.

– Знам да је по закону улазак у кладионице забрањен малолетницима. Такође знам и да тренутно помажем немалом броју малолетника који нису имали никаквих проблема не само да уплате тикет, већ и да направе дугове од неколико хиљада евра.

Др Алчаз је објаснила да је отпор пацијената према лечењу патолошког коцкања велики, јер сви наводно "могу да престану са клађењем кад хоће и није им потребна стручна помоћ".

– Тврде да "познају системе", да ће, ако наставе да се кладе, повратити изгубљени новац, ослободити се дугова и чак "бити у плусу". То је јасан симптом да пацијент болује од психолошког коцкања. С друге стране, постоје и они који се кладе, али нису болесни. То су такозвани рекреативци – напоменула је др Снежана Алчаз.

– Патолошко коцкање се може испољавати на разне начине, најчешћи и најсигурнији показатељ да је реч о патолошком, а не о рекреативном клађењу јесте чињеница да пацијент не може да прекине са клађењем. У оваквим случајевима долази до великих материјалних губитака, кризе у породици, поремећених односа… Већину кладилаца чине рекреативци и за њих је клађење забава. Ипак, танка је линија између ове две групе и лако се прелази. Мој савет рекреативцима је да не повећавају улоге, да не одлазе чешће у кладионице, да због тога не губе у другим аспектима живота. Ако примете да прелазе те границе, онда треба да потраже помоћ, док је време.

Жарко Требјешанин, професор психологије на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију, објаснио је да код нас вероватно постоје и другачији мотиви кладилаца од оних које је открила психоанализа и који су уобичајени у свету.

– Дубинска психологија је утврдила да иза страсти за клађењем стоји осећање омнипотенције, заправо свемоћи оних који се кладе. То су самоуверени људи који верују да тачно знају који ће тим да победи, који ће коњ бити најбржи. Поједини чак имају осећање да могу предвиђати будућност. Такође, постоје људи који уживају у клађењу, јер осећају да се тако поигравају са судбином и испробавају њену наклоност. Ако се испостави да су погрешили, они то могу да доживе веома тешко. Неуспех може озбиљно да их уздрма – наводи Требјешанин и додаје: – Код нас људи се кладе и из прозаичних разлога, немаштине и беде конкретно. Људи не виде на који начин би могли да остваре приход, а виде добра кола на улици или у продавницама виде нешто што не могу да купе. Клађење је за њих начин да без труда дођу до новца.

Да ли то значи да постоји одређена патологија у српском друштву будући да је број оних који желе да дођу до новца без труда велики?

– Све зависи од размера појаве. Ако је међу људима сиромаштво велико, а клађење масовно, онда можемо да кажемо да је то показатељ друштвене патологије. Знатан је број оних који нису навикли да вредно раде и нису се привикли на промене. То су такозвани губитници транзиције и међу њима би требало да је највећи број кладилаца. Кад говоримо о маштању о великој заради без труда, можемо да кажемо да ту постоји и примеса инфантилности и могућности развијања болести зависности.

-----------------------------------------------------------

Тесла победио кладилачку страст

Никола Тесла је имао период живота у којем је осећао снажну коцкарску страст. Како пише у његовој аутобиографији "Моји изуми", Тесла је снагом воље успео да угуши своју потребу за клађењем и коцком. Ипак, Тесла је један, а "обични смртници" би у случају таквих симптома требало да потраже помоћ стручњака.

-----------------------------------------------------------

Бака коцкар у осмој деценији

Проблем са клађењем и коцком није само "мушка ствар". Жене, иако у мањем броју, западају у сличне невоље. Бака која има више од седамдесет година пре извесног времена је затражила помоћ др Алчаз, јер није могла да престане да се клади и коцка.